Filantropija, dijamanti i blogerske ideje

Na početku novog milenijuma, pitamo se, između ostalog, i kako da ovaj svet učinimo boljim mestom za život. Da li se svet uopšte može poboljšati ljudskom intervencijom? Oni koji se bave filantropijom ubeđeni su da je odgovor na to pitanje pozitivan. Većina ljudi se, takođe, slaže da se ulaganjem i intervencijama može poboljšati život čitavog čovečanstva, počevši od osnovnih stvari i krećući se ka ambicioznijim planovima.

Mario Morino, predsednik Morino instituta, neprofitne organizacije koja istražuje mogućnosti Interneta i nove ekonomije u cilju unapređenja društvenih zajednica, svojevremeno je sažeo odgovor na ovo pitanje procenivši da su “promene u domenu filantropije rezultat zanimljivog perioda u kome živimo”.

“Zahvaljujući globalizaciji i internetu, svet je postao povezaniji, ali takvo stanje istovremeno rađa i paradoks: iako smo svi postali bliži jedni drugima, ekonomski i društveni procep među nama postaje sve dublji“, kaže Morino. Neverovatno je da se takve razlike produbljuju u eri koja nudi toliko izbora i mogućnosti. Sa globalnim promenama, menjaju se i jedinice i konteksti mere. Isto važi i za definicije siromaštva koje se menjaju u skladu sa našim očekivanjima. Na primer, nivoi obrazovanja koji su nekada bili rezervisani samo za elitu, danas se smatraju minimumom potrebnim da bi se ugrožene grupe stanovnika uključile u društvo.

Brz napredak srednjeg staleža – prvo u SAD, zatim u zapadnoj, a kasnije i istočnoj Evropi i Aziji – potpuno je promenio naše viđenje osnovne strukture društva. Ako prelistamo udžbenike iz istorije, videćemo da je većina civilizacija imala piramidalnu društvenu strukturu. Naši su preci smatrali da je ta struktura konačna i nasledna, a da politika eventualno služi za određivanje koja će se od grupica na vrhu kada smenjivati na vlasti. Tokom istorije, dobrotvorni rad, ako ga je i bilo, svodio se na olakšavanje muke onima sa dna piramide, dok nije bilo pokušaja da se čitav taj sloj emancipuje i podigne sa dna.

Potpuno suprotno, današnje strukture društava po obliku su sličnije dijamantu: po prvi put u istoriji, u značajnom broju zemalja, dobrostojećih je više nego siromašnih, obrazovanih je više nego neobrazovanih, a onih koji smatraju da mogu da utiču na svoj položaj više je od onih koji smatraju da promene zavise od nekog drugog. Danas smatramo da članovi elite imaju i određene odgovornosti, barem u smislu da ne mogu bez posledica da se iživljavaju na ostatku stanovništva, što nije bio slučaj sa nekadašnjom aristokratijom.

Naravno da je aktuelno stanje daleko od savršenog i da i u tim „dijamantskim“ društvima muke onih sa dna društvene lestvice izazivaju frustraciju. Kada jedno od dvadeset devetoro dece u najbogatijim društvima danas živi u siromaštvu (sudeći po procenama iz SAD), situaciju treba da sagledamo na dva načina: uzimajući u razmatranje put koji smo već prešli, dramatično smanjivši broj najugroženijih i onaj koji je još uvek pred nama.

Filozofi često govore o hijerarhiji potreba: najbitnije nam je da prehranimo decu, a tek kasnije na red dolaze obrazovanje, razvoj, infrastruktura, investicije, zaštita životne sredine i na kraju zabava. Ipak, uprkos toj hijerarhiji, filantropski napori odvijaju se duž čitave skale navedenih potreba. Još uvek je veoma prisutna potreba za tradicionalnom humanitarnom trijažom u cilju trenutnog izbavljenja iz agonije u pojedinim delovima sveta. Savest nas tera da reagujemo na mestima pogođenim glađu, neuhranjenošću ili bolestima, bez obzira na to da li se efekti takve akcije smatraju dugoročnima ili jednostavnim „krpljenjem rupa“ i privremenim upumpavanjem novca.

Potreban je napor da bi se represivna piramidalna društva širom planete pretvorila u dijamantska, u kojima će emancipovani i informisani srednji stalež  na kreativan način pokretati nove promene, poboljšavati uslove života i pozivati elitu na odgovornost. Na Zapadu je takvo poboljšanje nastupilo tek nakon unapređenja obrazovnog sistema, zdravstvenih usluga, infrastrukture, pravosuđa i transparentnosti institucija civilnog sektora.

Šta se događa kada društvo odbaci piramidalnu strukturu? Istorija nam govori da društva tada postaju sposobna za unutrašnji aktivizam, naročito kada srednji stalež postane brojniji, obrazovaniji, sigurniji u sebe, imućniji i saosećajniji. Ti su uslovi neophodni za razvijanje stabilnih i efikasnih ekoloških i socijalnih pokreta, koji će kasnije i sami zahtevati svoj deo filantropskog kolača.

U onim delovima sveta koji su već poprimili oblik dijamanta, nikada ne smemo da prihvatimo da je smanjenje broja ugroženih „nešto što dolazi samo od sebe“. Umesto da sa zadovoljstvom gledamo kako se broj najugroženijih konstantno smanjuje, skloni smo da radije sa užasom gledamo na siromaštvo koje još uvek postoji. Takođe smo skloni i redefinisanju kriterijuma siromaštva koji bi naše pretke zaista iznenadili. Takav pogled čini da se stalno trudimo da uklonimo faktore koji će siromašnu decu primorati da naslede status roditelja; boravak na nižim delovima dijamanta smatramo trenutnim pre nego konačnim stanjem; nastavljamo sa intervencijama koje smanjuju broj najugroženijih; redefinišemo siromaštvo na način koji će omogućiti da niko unutar dijamanta ne bude izostavljen.

Široki spektar filantropskih intervencija čini se rasipnim i neefikasnim onima koji smatraju da prvo treba rešiti goruće probleme poput gladi i bolesti. Drugi će ga, pak, podržavati, smatrajući da se siromaštvo može pobediti jedino stvaranjem širokog i stabilnog srednjeg staleža koji će biti pokretač novih promena na bolje.

Navikli smo da na državu i kompanije gledamo kao na dominantne izvore kapitala. Bez obzira na sporadične ekstremne kritike, poznato je da država i velike korporacije mogu efikasno da ulažu u boljitak i dobro stanje društava – država, koristeći prihode od poreza, a korporacije kroz odvajanja profita i odobravanje pozajmica. Videli smo i da država može biti korisna u stvaranju zajedničke infrastrukture (univerziteta, na primer), ali i užasno neefikasna u intervencijama koje se tiču potrošačke ekonomije. Korporacije, sa druge strane, pokazuju veliku spremnost kada su u pitanju tehnološke inovacije i tržišna potražnja, ali se povlače kada treba investirati u probleme sa margina, poput finansiranja pronalaženja lekova za retke bolesti ili investiranja u rizične projekte u siromašnim sredinama.

Iako se ta dva bloka međusobno dopunjavaju, rizično je sve staviti u njihove ruke. Njihovi su vidokruzi veoma ograničeni kada je u pitanju ono što uopšte prihvataju da uzmu u razmatranje radi eventualnog finansiranja. Oba bloka veže i veoma rigidna odgovornost: državu prema poreskim obveznicima, a korporacije prema akcionarima. Taj osećaj odgovornosti je bez sumnje dobra stvar, koja je piramidalnim društvima i pomogla da promene strukturu, ali je isto tako i faktor koji podstiče averziju ka bilo kakvom riziku.

Ako pogledate kako stoje stvari sa investiranjem, primetićete da veoma mali broj projekata vode zakonodavci, birokrate ili korporativni menadžeri. Većina projekata vrednih ulaganja prepuštena je filantropskom raspoloženju ostalih. No, da li filantropija može da nadomesti odsustvo velikih investitora? Sve ukazuje na to da bi mogla, ali da bi u tome uspela – ona mora da se redefiniše, pogotovo ako ili kada novi bogataši odluče da ukombinuju zabavu i profit sa dobrotvornim radom.

Primer nove filantropije: Iglene uši

Recimo da želite da promenite svet, ali na raspolaganju imate tričavih milion dolara. Mogli biste da finansirate katedru na nekom univerzitetu, oživite propalu gradsku školu, ili obezbedite pomoć za par sela u nekoj nerazvijenoj zemlji. Sve je to vrlo korisno. Međutim, veliki broj bogataša želi da para koju ispuste zveči što duže. Avaj, danas milion dolara nije ništa…

Ili jeste – ako se udruži sa dobrotvornim delovanjem onih koji mogu da izvoje više. Mnogo je velikih stvari već postignuto apelima na altruizam, darežljivost i poboljšanje društvenih odnosa. Uključimo u razmatranje još dva moguća podsticaja:

1. Istorijsku besmrtnost – istu onu koju su stekli Medičijevi, ili papa Julije II koji je podržao Mikelanđela ili kraljica Izabela koja je Kolumbu omogućila da stigne do Amerike.

2. Zadovoljstvo ulaganja u projekte koji su netipični, donose dosta osetnih poboljšanja u kratkom roku, ali isto tako mogu biti i veoma isplativi na duži rok.

Onih pomenutih milion dolara mogli bismo da iskoristimo za osnivanje male fondacije. Budimo vickasti i nazovimo je Fondacija Iglene uši, ili kraće FIU, kako bismo simbolično podsetili bogate na koje sve načine mogu, jednom kad za to dođe vreme, sobom da obogate i večnost. Sakupimo, potom, oko te fondacije stotinak pragmatičnih osoba, priznatih u svojim sferama delovanja i sa potvrđenim dostignućima, obezbedivši im sredstva za pripremu kataloga za buduće filantrope na osnovu elemenata sa ove dve liste:

1. Realni problemi sa kojima se svet suočava

2. Spekulativni, ali izvodljivi projekti za rešenja pomenutih problema koji su već javno razmatrani, ali nisu uspeli da privuku nijednog od dva velika investitora.

U slučaju potpunog uspeha, finansijer bi mogao mirne duše da popije piće sa Lorencom Medičijem ili Ferdinandom i Izabelom ili, zašto da ne, – i sa Keopsom. Projekti koje navodim bi interesovali mene, da sam kojim slučajem milijarder:

Primer br. 1:

Stvaranje univerzitetske mreže u zemljama trećeg sveta

Procenjeni trošak: 5 milijardi dolara

Šansa za uspeh uz puno finansiranje: 85 posto

Samoodrživost (kratkoročno/ za 50 godina): 25 posto / 50 posto

Šansa za profitabilost (za 10/ za 30 godina): 60 posto / 90 posto

Besmrtnost za finansijera u slučaju uspeha: 75 posto

Primer br. 2:

Finansiranje nezavisne misije na Mars sa ljudskom posadom

Procenjeni trošak: 25 milijardi dolara

Šansa za uspeh uz puno finansiranje: 60 posto

Samoodrživost (kratkoročno/ za 50 godina): 5 posto / 20 posto

Besmrtnost za finansijera u slučaju uspeha: 95 posto

Primer br. 3:

Sistemi za proizvodnju vetroenergije i vodotornjevi za pustinjske oblasti

Procenjeni trošak: 150 miliona dolara

Šansa za uspeh (po novijim procenama): 80 posto

Šansa za profitabilost (na 10/ na 30 godina): 60 posto / 90 posto

Besmrtnost za finansijera u slučaju uspeha: 15 posto

I FIU očigledno igra na želju da se „kupi besmrtnost“, to jest, da se ostane upamćen po nečemu, što je potpuno u skladu s ljudskom prirodom. Ipak, FIU ide dalje od toga da ti obeća da će univerzitetsku zgradu nazvati po tebi: ovaj katalog može da zainteresuje imućne da pristanu da finansiraju i neke rizične projekte koji ne garantuju niti uspešnost niti profitabilnost, već potencijalno veliko poštovanje budućih generacija. Reč je o upravo onim „kockarskim“ projektima od kojih korporacije i vlade toliko zaziru, a na koje su carstva i religije kroz istoriju pristajale upravo zbog dugoročnog i glasnog odjeka.

Istina, neki od zainteresovanih trošak mogu opravdati i jednostavnim „Zato što mogu“. Šta košta pokušati sa takvom reklamom? Da li bi to moglo da upali?

Fondacija bi mogla da kontaktira neke od najuvaženijih vizionara i predloži im da razmene ideje i sastave listu svih filantropskih sektora: od obrazovanja, preko eksperimentalne medicine, pa do apstraktne nauke. Učesnici bi u svakoj fazi određivali kriterijume za evaluaciju ponuđenih projekata.

U najgorem slučaju, dobili bismo listu ambicioznih projekata koje bismo mogli da sprovedemo u ovom veku, što bi čak i samo po sebi bilo vredan i zanimljiv rezultat. U najboljem slučaju, rezultat bi bio katalog sa ponudama koje bi basnoslovno bogatima bile daleko primamljivije od bilo čega prikazanog po kojekakvim Nedeljama mode.  „Udomljeni“ projekti bi se zamenjivali novima i tako dalje. Na taj način bi FIU, uz malo inicijalno ulaganje, uspeo da ostvari ciljeve koji daleko prevazilaze sve druge dobrotvorne projekte kroz istoriju, a filantropiju uspešno provede kroz novi milenijum.

Filantropija se suočava sa mnogim izazovima. Novi instrumenti za analizu i organizaciju – od kojih neki koriste tehnike koje su zahvaljujući internetu postale široko dostupne – mogu dosta da pomognu donatorima i investitorima. Otkrivanje novih izvora zarade, opet, može značajno doprineti povećanju filantropskog kolača.

Sa druge strane, stalni napredak podrazumeva i potrebu za složenijim projektima u cilju rešavanja novonastalih složenijih problema. Njihovo rešavanje će verovatno iziskivati veću distributivnost i eksperimentalnost, nekad čak i spremnost na rizik, od one na koju su industrija i vlade spremni, što će pak zahtevati agilnost, inovativnost i spremnost da preispitujemo postojeća saznanja i dostignuća kako bismo mogli da otkrivamo novo.