Prva nedelja u oktobru. Provela sam je u ugodnoj višesatnoj šetnji beogradskim ulicama, podsećam da je dan bio predivan. Lepo vreme su iskoristili i uposlenici sindikalno organizovanog MUP-a Srbije, koji su u piknik formacijama krasili svaki kutak naše metropole.

Godina je 2012. Približava se smak sveta. U atomsko sklonište može da stane još ljudi, ali ne i svi od navedenih: sedamdesetpetogodišnji sveštenik, violinista koji je verovatno gej, advokat, žena nedavno puštena iz duševne bolnice,prostitutka koja se izdržava od minulog rada,šesnaestogodišnji skinhed, menadžerka feministkinja, lako mentalno zaostala devojčica, srednjoškolac, osamdesetogodišnja žena i fizičar koji insistira da u sklonište unese pištolj, za samoodbranu. Ko od pobrojanih neće dobiti mesto u skloništu?

Pre nego što postanete psiholog-putnik, biće vam korisno da znate za sledeću odliku ljudskog saznajnog aparata: usmereni smo na različitosti, na novo, na drugačije, dok poznato, slično, isto, naš aparat često ne udostoji čak ni primećivanjem.Saznajni aparat ipak je po svojoj prirodi aparat i mora da radi da bi opstao, što znači da neprestano tragamo za razlikama.

Pokušajte da se setite kako ste prvi put saznali za ljubav i kada ste je prvi put iskusili. Ako ste imali sreće, prvog ljubavnog iskustva se ne sećate jer ste ga doživeli kao beba, u trenutku rođenja.

Pogledajte u novčanik i pronaći ćete dokaz sopstvenog identiteta. Verovatno se u njemu nalaze kartice i papirići sa vašim imenom, lična karta sa na baš laskavom fotografijom momenta u kom ste doterani za slikanje. Fotografija je možda, kako je to već popularno, u društvu snimaka vaših najmilijih. Ako dokumenta ne držite u novčaniku, pogledajte svoj Fejsbuk nalog.