Iscrpljenost je dete kapitala. Retko koga sretnem, a da mi ne kuka – umoran sam! Izgleda naivno, ali ljudski resursi su se potrošili, kao i u kosmosu – kako veli Mišima. I zato su nam potrebni poslednji impulsi kako bismo ih ubrizgali u život. Elan i vitalnost nam mogu pomoći da postanemo normalni. Čovek danas nije umoran od rada, već od besmisla.

Već od prvih dana života u šumi negovali smo, kao komuna, scenske minijature za dva ili tri slučajna gosta. Razapeli bismo krevetski čaršav, sedeli na stolicama ili trčkarali po slavskoj sobi dugačkoj osam metara. Prvu predstavu odigrali smo za prijatelje, u Novom Sadu, u četiri sata ujutru na dunavskoj plaži.

Živim u šumi, potičem iz grada, rođen sam u Novom Sadu. Leta nisam provodio na selu kod babe i dede, jer ih nisam imao. Sada, kada sam postao „totalni prirodnjak“, vraćam se povremeno u grad noseći sa sobom duh šume među ljude, na ulice, skverove i po stanovima.

Prema mojoj prijateljici Pejdž, teatrološkinji iz Čikaga, Beket je jednom rekao: „Ismejavao sam čoveka, ali moram da priznam, voleo sam ga.“ Ja sam se, možda, udaljio od ljudi, ali ne i od čoveka. Svet je čoveka udaljio od čoveka. Mada sam napustio grad i došao da živim u prirodi, nisam se odrekao civilizacije, već sam pokušao da se sklonim od njenih negativnih oblika kao što su zagađenje, buka, otuđenost.

Jesen je iznenađujuće lepa. I topla. Igrali smo se, do skoro, i odbojke. Prisećam se Irine Subotić koja nam je svojevremeno bila u gostima da nam govori o Zenitizmu i Ljubomiru Miciću, a kad se vratila u Beograd, na pitanje: “Kako ti je bilo?”, odgovorala je: “Igrala sam odbojku!”