SHARE

Ja zapravo živim svoj četvrti život. Imao sam nekoliko situacija da me više ne bude, pa mi je svaki sekund rođendan, nova godina i svi praznici. Dobro se sećam prve takve situacije, imao sam sedam godina i bio u poseti očuhu na Siciliji. Tamo svi rade kao ronioci za vreme sezone, pa sam i ja zaronio. I video sasvim drugačiji svet, podvodni, gde ti se svašta priviđa. Ovolicna hobotnica postaje velika. To te zaludi i ideš sve dalje… Tako sam ostao bez vazduha i praktično umro. Iz druge i treće „smrti“, sa osam i jedanaest godina, sećam se samo tunela i nekog glasa koji mi govori da sam na dobrom putu. Danas i jesam.

Kad prodajem Liceulice ponekad testiram sebe, lepo se obučem i stanem na mesto predviđeno za prodaju, i osam sati ne progovaram. Interesantno je da tako prodam isti broj časopisa kao i kad ih reklamiram. Šta pričam? Recimo: „Ovde sam nekad prodavao zabranjeni Dnevni telegraf, a sada kulturni otpor, Liceulice“.

Magazin Liceulice zaista privlači fine i kulturne. Kad sam prodavao broj na čijoj je naslovnoj stranici bila crvena pesnica, prišao mi je jedan čovek i pitao znam li da je baš takva pesnica bila simbol neke mafijaške organizacije. Onda me je pitao ko piše za taj magazin, otvorio ga, i kad je video logo Ministarstva kulture i informisanja, odmah se povukao i kupio primerak.

Uvek stavim po dva primerka u providnu foliju, tako da ljudi mogu da vide naslovnicu sa obe strane. Nekad okrenem stranicu sa slikom Novaka Đokovića, pa pričam kako je Liceulice jedini časopis koji ima takvog promotera.

Upoznao sam i mnoge poznate ljude prodajući Liceulice. Ispunio mi se san da upoznam legendu Brankicu Stanković, i s njom se sprijateljim. Upoznao sam i Milomira Marića, i Antonelu Rihu… Sreo sam i Dragana Đilasa, i Branislava Lečića, kad sam prodavao na protestima. Najbolji razgovor sam ipak sam vodio sa Zoranom Đinđićem, tada sam prodavao Blic. Mnogo je bio pametan čovek, zadržali smo se na ulici skoro sat vremena.

U životu sam promenio dvadeset pet firmi, bio sam i rukovalac parnim kotlom na aerodromu. Sad živim u Prihvatilištu za odrasle u Kumodraškoj, a i tamo sam dobar sa svima. Meni nije teško da učim, da počinjem iz početka, možda i zato što sam od sedme godine sportista. Studirao sam DIF, a danas sam reprezentativac Srbije u ekipi veterana u stonom tenisu. Ne pušim i ne pijem, osim ponekad, za ručak, i to bambus – to vam je pola crno vino, a pola koka-kola.

Bio sam i u Švajcarskoj, gde mi je živela majka, ali otuda sam pobegao jer su ljudi tamo kao roboti. Ovde je ipak drugačije, uvek možeš da porazgovaraš s prolaznikom. Mada, opet, mnogo se kuka kako nema para, nema posla. Zato kad prodajem Liceulice vičem da je to jedini časopis koji nudi zaposlenje svima koji hoće da rade. Govorim im: „Ovo nisu novine, ovo je jedini časopis koji je na vašoj strani, i na strani istine“. Toliko vičem da me zaboli „pevalo“, pa sam smislio da se snimim i iznesem zvučnike.

Intervju vodila: Dragana Nikoletić

Foto: Sara Ristić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here