SHARE

Dugo sam razmišljao da li da se potpišem svojim imenom ispod ovog teksta. Prva verzija teksta čak je i bila potpisana pseudonimom. Na kraju sam ipak rešio da se potpišem i svojim punim imenom i prezimenom, ali i pseudonimom, jer kombinacija svega toga zapravo predstavlja mene u potpunosti. Zovem se Aleksandar Gvozdenović, ali vi me možete slobodno zvati Golman. Uostalom, tako me zovu svi koji me dobro znaju, a vi ćete me kroz ovaj tekst poprilično upoznati.

Zbog čega Golman? Volim fudbal i čitavog života bio sam golman, a sad mi to golman zvuči kao da ću nešto da branim. Govoreći ovo neću braniti ništa osim prava na dostojanstven život, bez obzira na moj porok i nesreću koja me je, kao i mnoge druge, zadesila.

Pored toga, to „Golman” me podseća na bezbrižnu mladost, za koju znam da me je zauvek napustila. Pokušaću da podelim s vama svoje lično iskustvo života na ulici, u nadi da ću uspeti da prikažem kako lako čovek može postati beskućnik, čovek kojem je ceo grad stan, a opet nigde nije kod kuće i sve ga klupe žuljaju.

Znate ono kad kažu „u sekundi mu se promenio ceo život”? Ja sam to zamišljao kao kad bi nekom ko je preživeo ratište i ranjavanje, nakon svega toga, jednog dana dok šeta ulicama kao bezbrižni civil samo pala saksija na glavu i ubila ga na mestu, ili kada bi čoveka koji preživi neku tešku bolest – na primer rak – zgazila kola na pešačkom prelazu. U mom slučaju nije bilo tako. Bila su to samo jedna ogromna zatvorena vrata, i ja sam se našao na ulici. U sekundi mi se promenio ceo život.

Ne znam kako se ovo radi, prvi put pišem tekst za novine, ali recimo da svoju priču započnem ovako: dok sam još bio kod kuće, ponekad bih zaspao na terasi, kao da sam predosećao da ću jednog dana završiti na ulici. Postoji milion razloga zašto neko završi na ”otvorenom”. Da li je to neka porodična svađa, želja za osamostaljenjem, splet loših okolnosti ili jednostavno inat? Naposletku, zaista je svejedno. Konkretno, kod mene je od svega ovog navedenog bilo pomalo. Razočaranje što se sportska karijera nije ostvarila na kako sam ja zamišljao, krah privatnog biznisa i emotivni lom doveli su do toga da 12. aprila 2013. godine zatvorim ta ogromna vrata i jednostavno odem. Gde? Ne znam… I sve to pred iznenađenom majkom, koja me je začuđeno gledala ne verujući da je ta iznervirana i poražena osoba ispred nje zaista njen sin.

Krenuo sam tada ka obali Dunava onako u šortsu, papučama i majici, i seo na jednu od klupa da gledam reku kako teče. Opipao sam džepove. Uh, dobro je, poneo sam dokumenta i nešto ušteđevine – pomislio sam – sada mi samo treba mir. Otišao sam do lokalnog fudbalskog kluba, i tamo zatekao decu koja su imala trening. Bar sam malo skrenuo misli gledanjem fudbala. „Polako matori, biće sve u redu” – sam sebi sam promrmljao u bradu. Ipak, nije sve bilo tako lako. Šta li će majka da pomisli? Da li da se vratim? Ne, idem da šetam negde, bilo gde. To je bila misao kojom sam sve presekao… Ta šetnja traje i dan-danas.

Ne, nije mi prvo sutra na klupi bilo najteže, jer me je još držao adrenalin, ali šta sad? Kuda dalje? Neverovatno, ali tog prvog jutra nisam bio ni gladan. Krenuo sam tada ka Pančevačkom mostu. Ispred okretnice više linija gradskog prevoza tada je bilo nanizano desetak kafana. U neke od njih sam i ranije odlazio. Ne, nisu to fensi restorani, već birtije stvorene za okupljanje teških sudbina. Trebalo mi je društvo, ali ne društvo prijatelja, već neznanaca i poznanika – čisto da me neko sasluša, a da stvarno bitni ljudi ne saznaju da sam pao. Nekoliko dana nakon toga smislio sam sledeću pesmu, u znak sećanja na jednu devojku i neko vreme koje nije htelo da nam se desi. Do danas sam te stihove nosio u glavi, jer sam znao da ih nikada neću zaboraviti, a sada ih u ovom tekstu delim sa vama:

U nekom mom svetu

ti si pored mene

i ništa me više ne zanima.

Držiš me za ruku,

a oči ti sjaje

nema više šta da nedostaje.

A onda se budim

i eto problema

pored mene baš nikoga nema.

Od tada je vreme prolazilo sporo, a i gde bih ja žurio? Zanimljivo je što na ulici čovek zaista proživljava svaki trenutak vremena i nikad ne zna s nekom ozbiljnom sigurnošću gde će završiti ili započeti novi dan. Često sam umeo da se bodrim, da kažem sebi da će biti bolje, ali to nekada upali a nekada ne, jer ulica i taj život nose sa sobom razna iskustva. Uglavnom – uzbuđenja ne manjka. Otvaraju se nove staze. Treba izdržati i izabrati pozitivna rešenja. Nekome to i ne uspe, pa krene stranputicom, u kriminal, manji ili veći, u alkoholizam, pa i gore stvari. Nisam suicidalan – „daleko bilo”, što kaže naš narod – nego pokušavam da nađem izlaz, ali nekad je to jako teško. Sada sam noću uglavnom na Zvezdari ili na Karaburmi, dok dane često provodim na česmi preko puta Bajlonijeve pijace. Tu sedim sa ostalim beskućnicima, nevidljivim ljudima. Pored nas prolaze turisti iz Skadarske – mi ne postojimo. Prolaze ljudi spremni za provod u Cetinjskoj – mi ne postojimo. Ne postojimo, ali se trudimo da živimo. I tako noću samo odjednom vidiš kako mrtvo telo muškarca mlađeg od trideset godina prekrivaju belim čaršavom. Zvao se Ivan. Umro je jer je odbijao da jede. Sedeo je tu sa nama. Bio je student, ali je prestao da studira kad je ostao bez novca, pa je počeo da gluvari tu sa nama. Jednom prilikom ga je tu kod česme našla rođena sestra, koja je slučajno prošla s dečkom. Zaprepašćena, poslala ga je kući, u neki grad u unutrašnjosti. Svi mi sa česme bili smo presrećni što se neko izvukao. Tamo ga je otac odveo na ručak, dao mu dvadeset evra u ruke i rekao mu da za njega više nema mesta u njihovoj porodičnoj kući. Tada se vratio u Beograd kod česme i prestao je da jede, dok jednog dana nije sav bio umotan u beli čaršav. Bio je krhke građe, zima je bila u punom naletu i eto…

Zbog takvih stvari sam odabrao da se ne zbližavam previše s ljudima. Mogu da posedim, da popijem piće, ali nemam snage da gledam ljude kako umiru. U Skadarskoj muzika ide kao da se na samo pedeset metara odatle upravo nije završio jedan život, i to je jednostavno tako. Nikog nije briga, čak ni one koji su došli da ga pokupe. A onda, opet, kad se osamim odem u alkoholnu priču, i polako tonem. Samo jedno je tada sigurno – kontinuiteta nema – živiš dan za dan. Onda znam da treba da nađem neki posao i da ne smem da stanem i da se predam.

U jednom od mojih početnih lutanja put me je odveo na Zvezdaru, moju Zvezdaru. Tamo sam proveo detinjstvo, i prija mi svaki minut proveden tamo. Na fasadi Zvezdara teatra ispisano je par genijalnih grafita. Jedan od njih je i ovaj: „Zašto ne probaš da počneš sve iznova? Ne iz početka, to su svi probali, iznova znači od novog”. Pa da, to je to, to će mi biti vodilja u mraku, pomislio sam tada. I šta god da se na kraju desi uvek ću pamtiti jednu kišu na Karaburmi kod bioskopa „Slavica”, kada sam se plašio da zaspim jer nisam imao toplu odeću, pa sam mislio da neću živ dočekati jutro. Tada sam pored kontejnera našao ogroman tepih i umotao se u njega. Ujutru, kad su me probudili buka i dan, prvo sam pomislio da sam kidnapovan i vezan. Pamtiću i susret s jednim drugim beskućnikom, kada se naspram nas našla jedna pašteta. Sedeli smo tako on i ja, gladni toliko da bi nam i pet pašteta bilo malo i gledali se, da bismo se na kraju razišli, a paštetu ostavili nekom trećem. U nekoj drugoj situaciji sigurno bismo se pobili za istu tu paštetu, kažem to čisto da ne gajite iluzije. Pamtiću i letnji bioskop u Skadarskoj, kad sam sedao među ljude čisto da bih osetio tu neku normalnu priču. Pamtiću i to kako sam slao drugove kući, gde su ona vrata koja sam zatvorio, da pitaju moju kevu da li zna gde sam ja. Tako sam dolazio do saznanja da li je živa i da li je dobro, a i ona je znala da sam ih ja slao, pa bi bila srećna što sam i ja još uvek živ. Pamtiću tu pesmu koju sam napisao. I pamtiću bele čaršave kojima je prekriveno ko zna koliko beskućnika.

I kakav sam ja na kraju Golman? Jesam li ovim redovima napravio neku dobru paradu i odbranio svoj izbor da živim na ulici? Jesam li bacio malo svetla na nas nevidljive ljude? Jesam li uspeo da vam pokažem koliko je lako da se kockice loše sklope, pa da se bilo ko nađe u sličnoj situaciji? Ne znam. Znam samo da je, bez obzira na to što sam na jednoj fasadi našao svoju vodilju, za mene i ljude poput mene samo jedno sigurno – nema kontinuiteta: živi se dan za dan, pa dokle se dogura.

(tekst je nastao na osnovu razgovora koji je sa sagovornikom vodio Vuk Vučković, koordinator rada sa prodavcima našeg magazina)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here