SHARE

Bulant mi je ženino prezime, „devojačko“ mi je Mirković, ali to je priča iz nekog prošlog života. Liceulice prodajem od prošle godine, ali intenzivnije od zimus, kad mi se vratila vera u ljudsku dobrotu. Pre toga sam radio paralelno na parkingu ispred Klinike u Tiršovoj, dobro sam zarađivao ali dojadilo mi je što moram da plaćam „reket“ čoveku koji je prvi počeo da usmerava vozače prilikom parkiranja. Uopšte, mnogo se zla nakupilo, niko ni sa kim ne priča, niti želi ikome da pomogne. Bilo mi je teško, a onda me je prodaja magazina trgla iz depresije.

Recimo, oduševila me je situacija kada sam stajao ispred Maksija u Bloku 21, prišla je neka žena i obećala da će da kupi časopis čim izađe iz prodavnice. Pomislio sam da je to još jedno od praznih obećanja, ali čim je izašla dala mi je 500 dinara i odbila da primi kusur. Rekla je „znam ja za šta služi magazin“. Tu nisu bitne pare, već gest.

Većini mojih kupaca je poznato čemu služi magazin, i samo ponekom moram da objašnjavam da je to humanitarna stvar, nevladina organizacija koja pomaže ljude sa ulice, da organizuje i razne radionice… Neki su ipak sumnjičavi, misle da je u pitanju politika ili sekta. Tada im dam da prelistaju magazin, da se sami uvere.

Ponekad mi je baš lako da reklamiram časopis, kao kada je izašao jubilarni broj. Vikao sam „srećan nam rođendan“. Inače mi je teže da preporučim nešto iz sadržaja, jer sve vidim duplo ili višestruko, oči su mi stradale. I ne snalazim se baš najbolje sa srpskim jezikom, s obzirom na tolike godine provedene u Austriji. Tamo sam se i oženio, dobio prvog sina, a onda se upetljao u sumnjive kombinacije. Primao sam u kuću razne poznanike i prijatelje, zaposlio ih „kod sebe“ u Karitasu, ali je jedan od njih počeo da krade, i uvukao i druge u kriminalne radnje. Kad su „pali“, mene su optužili da sam organizator. Pred njihovim zakonom tako i jeste, jer sam zaista uzimao pare na ime zajedničkog života.

Vratio sam se sa ženom i sinom u Srbiju da pobegnem od zatvora, i ovde dobio još dve ćerke. Živeli smo u Obrenovcu, radio sam moleraj, bio stručnjak za „španski zid“ koji je tada bio popularan. Ja sam imao geometriju u glavi, razne ideje, lako pravio rombove s različititim šarama u tri dimenzije, onim starinskim valjcima. Godine 1999. poslao sam ženu i decu natrag u Austriju, jer sam znao da će Srbija biti bombardovana, čuo sam to preko satelitskih programa. Žena je našla stan, i ja sam im se priključio 2001. A onda su me uhapsili, dobio sam šest godina zatvora, i tada maltene sve izgubio. Žena me je ostavila, što je bilo i logično, i sâm sam joj rekao da prema meni nema nikakvu obavezu, osim da vodi računa o deci. Ali ona im je punila glavu protiv mene, pa su se i deca udaljila.

Poslednje godine kazne proveo sam u Sremskoj Mitrovici, bio sam dovoljno glup da sâm tražim premeštaj. Tu su uslovi bili užasni, nas osamdeset u spavaonici. Tražio sam da radim, i ovde, i u Austriji, tako mi je brže prolazilo vreme. Kad sam izašao iz zatvora, bio sam u teškoj depresiji. Prodao sam kuću u Obrenovcu, sa idejom da kupim nešto manje i ostatak para uložim u posao. Razmišljao sam o kombi-prevozu. Međutim, novac sam dao jednom bratu, da ne bih sve proćerdao, jer sam imao mnogo poroka, piće, kocka, droga… On je pobegao u Austriju i sve potrošio. Tako sam ostao bez ičega, na ulici. Snalazio sam se spavajući kod drugova, zarađivao tako što sam gurao jednog prosjaka u kolicima, zatim i sâm prosio. Potom sam rešio da tražim socijalnu pomoć, i od tri opcije – jednokratne pomoći, redovnog primanja od 9.000 dinara i smeštaja u Kumodraškoj, opredelio se za poslednje.

Nisam mogao da radim jer sam trpeo velike bolove: jedan mi je kuk sasvim propao. Dobio sam kategoriju – I stepen radne nesposobnosti, što je značilo da ne mogu da dobijem nikakav bolji posao. Onda me je prodaja magazina Liceulice iz svega toga izvukla.

Sada, dok stojim ništa me ne boli, ali kad hodam, moram na svakih sto metara da zastanem, da se odmorim. U početku je išlo traljavo, stojim po dva-tri sata, a ništa ne zaradim. To me je baš obeshrabrilo. Onda mi je u jednom trenutku sinulo da tako ništa neću moći da postignem. Ako želim da uspem, moram da pokušam, baš kao u onom vicu o čoveku koji moli Boga da dobije na lotou, a Bog mu kaže da mora prvo da kupi tiket.

Sada sam redovan ispred Maksija. Izađem popodne, sednem na tramvaj, imam potvdu iz Kumodraške, pa me niko od kontrolora ne dira. Kako vreme prolazi, sve mi je draže da prodajem jer sam u kontaktu s ljudima. Oni mi više ne deluju grubi, svako mi se osmehne, čak i kad me odbije. Osmeh mi je melem za dušu. Mnogi me uveliko znaju, pa me u prolazu pozdravljaju.

U početku su me gledali mrko, prebacivali mi što se derem dok reklamiram časopis, a onda svi postali ljubazni, pa se pitam – da li sam se to ja promenio?

Veliki podstrek sam imao u baka Ruži, ona je na tom mestu prodavala stare stvari, kada sam prvi put stao ispred Maksija. Pitala me je – šta to radiš, ja joj odgovorio – prodajem Liceulice. Tražila je da prelista, i onda zaključila oduševljeno: „Pa ja znam za ove novine, moja je ćerka za njih dala izjavu“. I, naravno, kupila časopis.

Osim toga što mi se vratila vera da ima dobrih ljudi, prodajom sam se oslobodio stida. Istina, pomogli su mi i motivacioni govori koje slušam preko interneta.

Imam li planova za budućnost? Ne nekih posebnih, iako sam razmišljao da opet odem u Austriju, bar da vidim decu. Ali to dosta košta, i moraš da imaš gde da prespavaš. Uostalom, gde god da odeš, sebe nosiš sa sobom.

Zasad moram da se koncentrišem da nađem smeštaj kada me izbace iz Kumodraške, s obzirom na to da sam probio dozvoljeni period zadržavanja. Što se tiče pića i drugih poroka, držim se pravila da sebi ujutru kažem: danas neću! Samo da ovo s magazinom što duže potraje!

Razgovor vodila: Dragana Nikoletić

Fotografija: Sara Ristić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here