Home Izdvajamo Heroji iz komšiluka – urbani baštovan Žarko Paspalj

Heroji iz komšiluka – urbani baštovan Žarko Paspalj

297
0
SHARE

Šta danas znači biti heroj? Lakše je bilo prepoznati heroje kad smo bili deca. Tu su bili Betmeni, Spajdermeni i tek pokoja Čudesna Žena. Ljudi pod maskama kojima smo se okretali u odsustvu herojstva u realnom svetu. Dobro ih poznajemo, odrasli smo na pričama o njima, ali čak ni njih u njihovim izmišljenim svetovima sugrađani često nisu prepoznavali. No njihova dela govorila su jasnije od njihovih reči.

Međutim, koja su to dela po kojima mi danas prepoznajemo heroje u našem društvu? O tome, kao i o mnogo čemu drugom razgovarali smo s jednim od heroja legendarne košarkaške generacije. Sa čovekom kome se i dalje peva da je uzeo trofej. I sa čovekom koji je, u nekom paralelnom svetu, moj otac. Za šta se Žarko Paspalj danas zalaže?

„Hajde da se vratimo tri meseca unazad. Pošto sam ove godine odlučio da neću da se mrdam iz Beograda, morao sam da vidim kako ću da utrošim vreme na pravi način, da budem koristan. Ono što sam znao da ću prvo da radim jeste sređivanje našeg dvorišta.” To je početak priče o odluci Žarka Paspalja da se u potpunosti posveti svom dugogodišnjem i dugo zapostavljenom hobiju baštovanstva. Brzo je to postalo i nešto više od sređivanja sopstvenog dvorišta. okrenuvši se zajedničkom dvorištu koje deli sa ostalima iz komšiluka Žarko je pokrenuo neočekivanu inicijativu preobražaja dugo zapostavljenog prostora. Sasvim je to klasična pojava na Vračaru, koji se sve brže modernizuje, a zavučeni i najstariji delovi kraja bivaju zapostavljeni. „Između ulica Kičevske, Molerove, Kneginje Zorke i Krunske, postoji jedan prostor u nekoj kaskadnoj formi iz dva dela koji, pretpostavljam, nije mogao da se pretvori u parking prostor ili nešto drugo. Bila je to jedna velika mrlja. Negde potpuno slučajno odlučio sam da ja pokušam to da preuredim, računajući sve kako će u toj akciji verovatno biti i drugih ljudi”, nagoveštava Paspalj dok se priseća početnog perioda ovog pokreta.

„Počelo je tako što sam zvao Gradsku čistoću, koja se vrlo voljno odazvala i praktično napravila taj prvi korak. Onda sam krenuo od najobičnijeg čišćenja. Malo-pomalo, to je dobilo konture jednog fantastičnog ambijenta. Prostora koji može biti ponos ovog kvarta umesto ustaljene slike onoga što svi primećujemo i povodom koje apsolutno niko nije voljan da nešto uradi.” Bez ikakvog određenog plana, ta „mrlja” se polako vraćala u život. Gradski prostor je više od svojih kamenih struktura. Određuje ga uloga koju igra u životu – pojedinaca, ili u životu jedne zajednice.

Međutim, postavlja se pitanje šta je to što nas zapravo povezuje? Zbližavamo se sa drugima zbog njihovih mišljenja na ovu ili onu temu, zbog toga što se krećemo po istim kafićima, restoranima ili u istim društvenim krugovima. Ovakav način života navodi nas da se upoznajemo sa sebi sličnim ljudima, ali nas i otuđuje od onih koji to nisu. A šta je s ljudima sa kojima delimo komšiluk? Znamo li im imena i odakle potiču? Znamo li zašto gaje ruže ili skupljaju kestenje? „Izgleda da ovde postoji neki virus ljudi koji žive u zgradi, a manje-više ne znaju ni sa kim žive. Ovo je bio način da se upoznaju, da čuju jedni od drugih šta imaju da kažu i da, samim tim, naprave nešto što nije baš uobičajeno u naše vreme”.

U početku, potpuno neočekivano je naišao na manji talas otpora. Loše ispisani grafiti po zidovima postali su deo „prirode” koliko i drvo koje raste već dve decenije, te „radikalne” promene, kakve god da su, mogu izazvati nelagodnost. „Uvek mi je strašno smetalo kada ljudi kažu: ‘Brate, šta se čudiš, ovo je Srbija’. Ja jesam Srbin i na to sam vrlo ponosan, ali ne želim da zbog toga imam manire koji su postali poštapalica za sve što je loše”, kaže Paspalj.

S vremenom, počeo se primećivati poneki komšija kako se šeta dvorištom uveče, kako sedi i čita novine ili deca kako igraju košarku. Na kraju, pojavili su se ljudi iz kraja sa željom da pomognu, da postanu deo jednostavne lokalne akcije sa ciljem održavanja i korišćenja zajedničkog prostora. „Kao što je to bio slučaj s pobedama u košarci, i ovo je postalo nešto gde dokazuješ sebi i drugima da te zbog upornosti, volje i motivacije na kraju ipak čeka rezultat. Ipak, morao bih da iskaknem neke institucije koje su donirale stvari i vreme za prostor da bi postao to što jeste kao što su Košarkaški savez Srbije, Zelenilo i Gradsku čistoću, kao i neke prijatelje koji su mi pomogli da obavim posao koji ne bi mogao sam – Saleta, Mukija, Zvonceta, Miška i Gagija“

Radovi u dvorištu privode se kraju, i na pitanje šta očekuje da će izaći iz ovoga, Žarko sleže ramenima: „Ništa”. Posle kraće pauze, ipak dodaje: „Ja bih voleo da se malo atmosfera u kraju promeni. Svi kažu da neće. Ja opet, onako optimistično, mislim da hoće. Bitno mi je što o svemu tome pričam za novine koje se bave posebnim temama i čiji je rad humanitarni i plemenit. Zbog toga sve ovo ima nekog posebnog smisla. Niko od nas nije previše poseban, ali ipak si specijalan onoga trenutka kada uradiš nešto, osvrneš se oko sebe i kažeš Ovo je stvarno dobro i vredelo je svakog dana uloženog ovde”.

Šta, na kraju, znači biti heroj? Ima mnogo toga za šta treba da se borimo, i postoji mnoštvo načina kako to da uradimo. Svako ima svoj način, kao i mogućnosti, kako da stremi ka tome u šta veruje. Da li to heroje čini herojima? Možemo ih pronaći u vestima, na društvenim mrežama, na skupovima. Ponekad su to sportisti koje dočekamo na skupštinskom balkonu.

Ili, kao što je najčešće slučaj, da bismo našli heroje, ne treba gledati dalje od sopstvenog komšiluka.

Autorka: Anja Paspalj

Foto: Sara Ristić

*Tekst je objavljen u magazinu Liceulice br. 48

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here