Home Izdvajamo Jutro sve promeniti neće: srednjeklasni prikaz krize jedne generacije

Jutro sve promeniti neće: srednjeklasni prikaz krize jedne generacije

1382
0
SHARE

Obrćući naglavačke čitav političko-ekonomski sistem u svom pravedničkom gnevu, presvet(l)a tranzicija nije zaobišla ni srpsku kinematografiju, iako su se neki tome – iz logici nepoznatih razloga – nadali. Štaviše, pad u tranziciono „varvarstvo“ i siromaštvo poluperiferije globalne ekonomije izuzetno precizno se oslikalo na srpskom filmu ili – daj bože – seriji.  Koliko je produkcija kvalitetnog serijskog programa na televiziji (pr)opala najbolje ilustruje činjenica da je ono najbolje što poslednjih dvadeset godina gledamo na malim ekranima snimljeno pre više od četiri decenije. Ironija je da Kamiondžije, Vruć Vetar i Bolji život preciznije korespondiraju s današnjom stvarnošću nego savremeni projekti, a da su Otpisani, jebiga, najsubverzivniji program na RTS-u. O samom kvalitetu teksta, glume i pismenosti vizuelnog izraza da ne trošimo reči. No s obzirom na to da je kultura, generalno, državno mezimče – i to ne u pežorativnom smislu – propast velike jugoslovenske države blagostanja i, samim tim, kulturnog mecenarstva, ostavila je teške ožiljke na kulturnoj proizvodnji. Borba za golo preživljavanje odvukla je filmadžije od usavršavanja (ili preko granice), talente od profesionalnog glumišta, dok se o deficitu ozbiljnih scenarista – nad kojim se posle par čašica lamentira u svakoj poštenoj kafani – može napraviti bar jedan odličan dokumentarni film.

S druge strane, RTS, javni servis evropske Srbije, kao jedini kadar da finansira produkciju kvalitetnih kadrova, sve svoje pretplatne karte daje na nacionalističku arheofuturologiju: romantizaciju „slavnih“ nacionalnih događanja, reviziju istorije i glorifikaciju patrijarhata 19. veka u njegovoj urbanoj i ruralnoj varijanti. Takva politika javne kuće umanjila je prostor za kvalitetne sadržaje koji bi o današnjem vremenu govorili u lajvu, a na pitanja sadašnjosti pokušali da odgovore jezikom sadašnjosti. No čini se da se u poslednje vreme situacija malčice menja nabolje. Zbog svog slugeranjskog odnosa prema vlasti, RTS je radi pranja savesti i (neuspešne) pacifikacije građanskog sloja, sve pare dao na kulturni program, domaći i strani. Nakon jako dobrih Senki nad Balkanom, koje se ipak uklapaju u ustoličeni istorijski diskurs, na RTS je stigla i prva pristojna serija o izgubljenoj generaciji stasaloj u post-miloševićevskoj Srbiji.

„Jutro će promeniti sve“ Gorana Stankovića i Vladimira Tagića, s timom scenarista/ica na čelu s Majom Pelević, srednjoklasni je umetnički odgovor na krizu jedne mladosti, krizu jednog društva i, poslovično –  krizu srednje klase.

„U životu čovek mora da napravi kompromis.“ (Sašina mama, epizoda 18)

Serija prati životne sudbine „četverca“, dve devojke i dva momka u ranim tridesetim godinama – tzv. milenijalsi – koji se bore s „mladošću koja se iskrada“, stegom društvenih očekivanja i maglovitim životnim perspektivama.

Mladi glumci/ice koji su u godinama likova koje igraju, potpuno su prigrlili dodeljene uloge i, u velikoj meri reprodukujući sopstveni habitus, predstavljaju stub na kome počiva čitava serija. Režija se koristi jezikom filma, čime se konačno izbegla pozorišna statičnost od koje pate mnoge naše serije, dok je montaža svedena i precizna, i snažno oblikuje svet koji scenaristi pletu nepretencioznim dijalozima kojima je potrebna atmosfera da prodišu.

Međutim, već na samom početku uočava se nekompatibilnost RTS-ovog sitkom formata od dvadeset minuta sa strategijom sporovozne radnje, minimalističkih dijaloga i odsustva složenosti u zapletu. Autori se nisu vodili onom Hičkokovom krilaticom da je film kao život, samo očišćen od dosadnih delova. Naprotiv, srpska svakodnevna kolotečina odabrana je kao peti glavni lik u seriji, a da bi ona došla do izražaja ugušen je potencijal scenarija da nam servira više preko potrebnog dramaturškog testa i, koliko-toliko, akcionog mesa.

Egzistencija(lizam)

Kako sami autori potvrđuju u intervjuima, serija pretenduje da realistično ispriča priču jedne generacije i samim tim bude na neki način paradigmatska. Međutim, kad pogledamo socijalni bekgraund likova, ali i estetiku, jasno je da od paradigme nema ništa, i da se serija bavi slobodnim tržišnim padom srpske srednje klase, koji se očitava na sudbini vodećih likova.

Noseći dvojac su Filip i Anđela, brat i sestra, koji su uspešni u profesijama koje su odabrali, i koji su, što bi se reklo, krenuli „pravim putem“. Ali ne lezi vraže, uvek ima neko „ali“. Filip, koji je uspešan programer u američkoj IT kompaniji, odlučuje da se posle nekoliko godina vrati u Srbiju, zbog čega je njegova porodica, naravno, razočarana. Iz scene u kojoj osnovcima objašnjava šta je uspeh možemo zaključiti da je Filip razočaran životom u američkoj kapitalističkoj mašineriji, u kojoj je bio samo jedan nedovoljno podmazan šraf. Njegov problem nije toliko ezgistencijalni koliko egzistencijalistički. Nakon povratka u Srbiju, Filip dolazi na ideju da spoji svoje znanje s javnim interesom, pa smišlja aplikaciju koja objedinjuje sva dokumenta na jednom mestu kako bi redovi za čekanje na šalterima postali prošlost. Za njegovu ideju u MUP-u nemaju sluha, što se dalo i očekivati, međutim gluvi su i u kvaziprogresivnoj „kreativnoj IT industriji“, gde mu govore da takva ideja neće proći. Filipov lik povratnika, koji tumači Nikola Rakočević, obrađen je na nov način u srpskoj kinematografiji. Napuštanjem obećane zemlje, ali i raskrinkavanjem silikonskog mita o Silicijumskoj dolini kao Meki slobode i napretka, on nenametljivo crta konture ne samo ekonomske već i krize proizvodnje smisla u današnjem svetu. Ipak, scenaristi ne razrađuju ovaj potencijal, nego i njega veštački guraju u borbu za finansijski opstanak, što s njegovim referencama u Srbiji, koja vapi za IT stručnjacima, deluje neuverljivo.

Filipova sestra Anđela takođe je u sukobu sa samom sobom i, kako se ispostavlja, sopstvenom seksualnošću. Asistentkinja psihologije na Filozofskom fakultetu u 33. godini otkriva svoje homoseksualne želje & potrebe. Ipak, način na koji je njeno otkriće potisnute seksualnosti izvedeno stilski je krajnje diskutabilan. U prvih nekoliko epizoda koje su praktično rekvijem za njenu sedmogodišnju heteroseksualnu vezu, glumica Jovana Stojiljković uverljivo dočarava agoniju koju u tom momentu proživljava. Konstantni grč na njenom licu, anksioznost i rasejanost govore sve, a posebno je upečatljiva njena rola u sceni na svadbi u kojoj se razdaljina između nje i njenog partnera meri hiljadama milja. Međutim, nakon što je presekla lanac roditeljskih očekivanja, na čijem je kraju čekao brak, Jovana ostaje praktično ista. I dalje je smušena, očiju zalepljenih za pod, a replike koje izgovara često zjape prazninom i retko pokreću radnju. Predavačica na Filozofskom, lik kroz koji su autori imali priliku da progovore mnoge značajne stvari, ostavlja utisak osobe bez ikakvih životnih strasti i stremljenja. Njen odnos sa razuzdanim studentskim parom urađen je krajnje neuverljivo. Studenti su prikazani plošno i karikaturalno, ali i pored toga u toj „trojci“ deluju zrelije i samosvesnije od svoje profesorke. Ipak, budući da je seksualnost tema kojom je Anđelin lik dominantno obojen, važno je istaći da su njeni seksualni i emotivni odnosi s drugim ženama prikazani eksplicitno i, važnije, izuzetno uverljivo, što je pionirski poduhvat. Prirodnost s kojom je prikazan odnos između Anđele i njene simpatije glumice Marte, verovatno je najbolji primer uspešno izvedene normalizacije homoseksualnog odnosa u domaćoj kinematografiji.

Univerzalnost ili (samo)cenzura

S druge strane, u odnosu na brata i sestru Knežević, Ljuba i Saša su aktivniji deo četvorke i, kada im scenaristi daju šansu, definitivno interesantniji za gledanje. Saša je prikazana kao snalažljiva i neposredna devojka, a njene rečenice uglavnom su konkretne i guraju radnju napred. Međutim, uz „talenat“ za upadanje u problem, Saša ima objektivne finansijske poteškoće. Pošto nema „zanat“ vrednovan na tržištu rada, nakon što joj „jači igrači“ preuzmu posao s vođenjem kafane, prinuđena je da radi različite slabo plaćene poslove – što je sudbina i najvećeg dela današnje omladine. Saša inicijalno dolazi iz srednje klase, što se može videti po skupom enterijeru njenog prostranog porodičnog stana, manirizama njene majke i njenih „progresivnih“ prijatelja. Ipak, autori serije akcenat su stavili na njene emotivne porodične probleme i činjenicu da je odrasla bez biološkog oca. To se preslikava u pasivno-agresivni odnos prema sopstvenoj majci, koju podsvesno krivi zbog odsustva oca, ali i bunt prema građanskom habitusu njene majke. Saša, u izvedbi harizmatične Isidore Simjanović, izgleda, priča i ponaša se više uličarski i „proleterski“ i ne pati od građanskog morala, pa je zbog otplate duga spemna da proda i vredan Bouvijev poster koji je dobila na poklon od Filipa. Ipak, s obzirom da su njene odluke uglavnom impulsivne i „prvoloptaške“, Saša je idealan predstavnik današnje generacije kojoj je istorija namenila pakao tranzicionog limba. Nije ni tamo ni ‘vamo – ne zna gde bije, a ni kuda udara.

S druge strane, Ljuba, koga izuzetno autentično igra Andrija Kuzmanović, jedini je lik koji nije iz Beograda, i čije je socio-ekonomsko, ali i kulturološko poreklo nešto drugačije. Uprkos tome, autori Ljubin radnički i provincijski bekgraund i pripadajući habitus nisu uspeli da predstave složenije nego kroz telesnost. Ljuba je fitnes trener, izbacivač, „dizelaš“, promiskuitetan i standardno emotivno nezreo muškarac koji ne želi da odraste. Međutim, iako je građen kao simpatičan tip, od razrade konkretnih detalja Ljubinog dizelaštva i pripadajućih karakteristika, kakve god one bile, ni traga ni glasa, što je možda i razlog zašto je „simpatičan“. Generalno, autori su toliko pobegli od društvenih devijacija i neurbanog sadržaja da je to u odabiru muzičke (pop)rok podloge serije zaprimilo karikaturalne razmere. U njihovom portretu jedne generacije, slikanog estetikom barova u „Cetinjskoj“, nije bilo mesta za folk, rep ili elektronsku muziku, koji su, voleli to ili ne, neuporedivo slušaniji muzički žanrovi. Pored silnih referenci na „jutro“, ruku na srce, mogla se opaliti i jedna Nada Topčagić: „Jutro je, jutro je, kad te nema bolje da se nisam ni probudila, nema mesta na jastuku, koje nisam ljubila“. Realno, leglo bi na više mesta.

Šalu na stranu, generalno se stiče utisak da u dobrom delu seriji fali lokalnog konteksta, i da se ovaj „četverac“ bez problema mogao smestiti u bilo koji evropski grad. Neko to može razumeti kao pobedu umetničke univerzalnosti, a neko, parafrazirajući onu Tolstojevu, time što „sve srednje klase liče jedna na drugu“. S obzirom na ekonomsku krizu i neoliberalnu kontrarevoluciju koja je decenijama razarala i srednju klasu, problemi naša četiri junaka/inje i jesu problemi njihovih vršnjaka u većini evropskih gradova. Globalna kriza stanovanja, recimo, jasno se pokazuje na sudbini likova „Jutra“, koji su ili u roditeljskoj kući, ili podstanari, ili čak, kao naš mučeni Ljuba, beskućnici. A srednja i ona klasa ispod danas nisu daleko, i razlikuju se uglavnom po površnosti kulturnih stilova. Ipak, većeg društveno-političkog komentara u „Jutru“ gotovo da nema, što nije nikakav problem ako se iz samih likova i radnje koja podstiče njihove odnose ona može iščitati. Stiče se utisak da je toga moralo biti više. Bilo kako bilo, „Jutro“ neće promeniti sve, ali će kvalitativno podići lestvicu i postati reper za neke buduće slične projekte.

(tekst je pisan u trenutku kada je bilo emitovano 23 epizode serije)

Autor: Saša Dragojlo

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here