SHARE

Seksualni rad – između nevidljivosti i proganjanja

Šta znači dekriminalizacija, a šta legalizacija seksualnog rada? Koji su sve načini da se to sprovede, i šta bi to praktično značilo za one koji se tim poslom bave, a i za društvo u celini? O ovome smo razgovarali i sa stručnjacima koji se bave ovom temom, ali i sa onima kojih se ovo najneposrednije tiče – seksualnim radnicama. 

Krajem 2018. godine brojni mediji su preneli vest da je Sindikat policijskih starešina aktuelizovao ideju o legalizaciji seksualnog rada u Srbiji. U tekstovima na različitim portalima i novinama moglo je da se čita o tome kako se u sindikatu zalažu za to da bi osobe koje se bave seksualnim radom trebalo da budu prijavljene kao zaposlene osobe, kao i da budu zdravstveno i penzijski osigurane.

Aktivisti koji su u kontaktu – ili bi makar trebalo da budu u kontaktu – sa osobama koje se bave seksualnim radom mahom su pozdravili ovu inicijativu, ali uglavnom su se više zalagali za dekriminalizaciju nego za legalizaciju seksualnog rada. Ta distinkcija dekriminalizacija/legalizacija zbunjuje jer se može tumačiti da legalizacija u sebi sadrži i dekriminalizaciju. Jer je logično da ono što je legalizovano takođe automatski i dekriminalizovano, zar ne?

Upravo zbog toga, kao i zbog drugih dodatnih pojašnjenja o zakonskim propisima u vezi sa seksualnim radom koji su trenutno na snazi u Srbiji, kontaktirali smo s Milicom Švabić, pravnicom s višegodišnjim iskustvom u radu s ljudima iz različitih marginalizovanih grupa.

Milica se pre svega osvrnula na član zakona koji je sada na snazi, a kojim se zabranjuje seksualni rad (u ovom slučaju pružanje seksualnih usluga nije prepoznato kao rad, već kao prostitucija, što vrlo često degradira nečiji jedini mogući izvor prihoda, a nosi u sebi i moralizatorsku osudu zbog bavljenja određenim zanimanjem), a zatim je pružila i uvid u neka konkretna konstruktivna rešenja ovog problema.

Prema njenim rečima: „Zakon o javnom redu i miru R. Srbije, u članu 16, propisuje da ko se odaje prostituciji, koristi usluge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije – kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana. Praksa, međutim, govori da se u preko 95% slučajeva kažnjavaju samo seksualne radnice, dok se korisnici usluga kažnjavaju u manje od 5% slučajeva. Navedeno je posledica formulacije prekršajne odbredbe, te se korisnik usluge može kazniti samo ukoliko ga policija uhvati tokom samog seksualnog odnosa. S druge strane, seksualne radnice se kažnjavaju i kad budu uhvaćene prilikom pokušaja uspostavljanja kontakta s potencijalnim klijentima, razgovora s klijentima, a neretko i samo ukoliko borave na mestima u gradu koja su opšte poznata po uličnoj prostituciji“.

„Legalizacija postoji kao iskustvo.  Zemlje koje su legalizovale prostituciju uradile su to po različitim modelima”, navodi dalje naša sagovornica i dodaje da je najpoznatiji primer pozitivne prakse u legalizaciji prostitucije tzv. Novozelandski model iz 2003. godine. „Zakon Novog Zelanda ne ograničava način organizovanja i pružanja seksualnih usluga, te dozvoljava vođenje bordela, za čije je otvaranje potrebno ispuniti listu uslova i pribaviti dozvolu države, i u kome je obavezno propagiranje sigurnog seksa. Pored bordela, seksualnim radnicima je ostavljena opcija da samostalno organizuju manje bordele kojima će samostalno upravljati (tzv. small owner-operated brothels), za koje nisu potrebne posebne dozvole i koji se mogu nalaziti i u privatnim stanovima, pod uslovom da u jednom takvom bordelu ne radi više od četiri seksualna radnika i da su svi jednaki u organizaciji i vođenju takvog bordela. Novozelandski model predviđa pristanak seksualnog radnika kao neophodan uslov za pružanje usluge. Pored toga, seksualni radnici imaju pravo da odbiju svakog korisnika kao i da povuku pristanak u bilo kom momentu, čak i ako je novac za uslugu već primljen. Takođe, prilikom legalizacije prostitucije na Novom Zelandu uzeto je u obzir da većina seksualnih radnika dolazi iz siromašnih slojeva društva, pa je predviđen i postupak povlačenja iz ovog posla, tako što je svakome ko odluči da izađe iz ovog posla garantovana finansijska pomoć države u određenom periodu nakon što se povuče iz seksualnog rada.”

„Nažalost“, zaključuje Milica Švabič, „prostituciju nije moguće iskoreniti, a kriminalizacija prostitucije stavlja seksualne radnice u krajnje nepovoljan položaj, izlaže ih fizičkom, seksualnom i psihičkom nasilju, koje ne mogu da prijave niti mogu da dobiju zaštitu policije i pravosudnih organa, a ne mogu da dobiju ni adekvatnu (vrlo često nikakvu) zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Dekriminalizacijom prostitucije ukinuo bi se ovaj prekršaj, odnosno seksualne radnice, kao ni korisnici, više ne bi bili kažnjavani za bavljenje prostitucijom.” ,

Ipak, samo dekriminalizacijom rad seksualnih radnica još uvek ne bi bio zakonom regulisan. „To bi se postiglo tek legalizacijom prostitucije, odnosno donošenjem zakona koji bi regulisao sve aspekte rada seksualnih radnica. Legalizacijom prostitucije seksualni rad bi postao priznato zanimanje, a seksualne radnice bi po osnovu svog rada imale pristup socijalnom, penzijskom i zdravstvenom sistemu“.

Sigfrid Lundberg

Upravo je zbog aktuelnosti ove teme važno, pored mišljenja stručnih pravnih lica, čuti šta o legalizaciji seksualnog rada misle i osobe koje se njim bave. Iznenađujuće, ali nijedna od 5–6 osoba s kojima smo bili u kontaktu nije znala da je legalizacija prostitucije ponovo aktuelna tema. Dakle, oni o čijim se sudbinama usvajanjem tog zakona direktno odlučuje nisu o tome obavešteni ni od ljudi iz Sindikata policijskih starešina, niti od aktivista koji se bave pravima seksualnih radnika i radnica. Pored toga, rečeno nam je i da pritisak od strane policije nikada nije bio veći, odnosno da ih policija tera s radnih mesta skoro svako drugo veče.

Jedna od seksualnih radnica je pristala da za Liceulice dâ intervju o tome kako je počela da se bavi seksualnim radom, šta bi za nju značila legalizacija i s kakvim se problemima svakodnevno susreće zbog bavljenja ovim opasnim, iscrpljujućim i od države neprepoznatim zanimanjem.

Koliko imaš godina?

Dvadeset devet.

Koliko dugo se baviš seksualnim radom?

Dvanaest godina.

Kako si počela da se baviš tim poslom?

Bila sam klinka i zaljubila se u jednog dečka, i tako, on je počeo da me tera da radim da zarađujem pare za njega i za mene da imamo. Brzo posle toga sam se navukla na ovo sranje, i posle sam morala da radim da imam pare i za to.

Kad kažeš „ovo sranje”, misliš na heroin?

Da, heroin.

Da li misliš da si mogla da radiš neki drugi posao?

Mogla sam možda pre nego što sam se navukla, a posle toga nijedan posao na koji bi mene primili ne bi mi bio dovoljan da imam za to uvek. Ovde ipak zaradim.

Reci mi, postoje li kod nas makroi?

Pre su postojali, a sad mnogo manje. Sad svako radi za sebe.

A kako to izgleda sada? Ti si pre imala muža i zarađivala si svojim radom za oboje?

Da, ja sam sve što zaradim davala njemu na gomilu, i onda zajedno trošimo.

Reci mi da li je on, ipak, bio ljubomoran zbog toga što si ti radila ovaj posao?

Pa, ne. Ja sam zarađivala pare, jednostavno. Znao je i on da sam samo radila za pare.

Šta misliš, koji je najteži posao na svetu?

Šta je najteži posao na svetu? Uh… Za mene je to prostitucija.

Da li znaš da bi, ukoliko bi seksualni rad bio legalizovan, bila zdravstveno i penzijski osigurana?

Ma samo da nas puste da radimo na miru i da nas više ne jure ovako.

Kakav je tvoj odnos prema tvom telu kad radiš s mušterijom? Kako se osećaš dok radiš?

Osećam se neprijatno i to. Često kad radim osećam se kao da nisam to ja… Čudno.

Kada si pre nekoliko godina bila trudna, radila si do kraja trudnoće. Reci mi koliki je to teret bio za tebe?

Ogroman. Ogroman teret. Ogromna bol… I krivica jer sam uvek mislila da štetim detetu.

Rekla si mi malopre da sumnjaš da si možda opet trudna?

Da, kasni mi tri meseca i mislim da možda jesam trudna, a ne mogu da proverim. Nemam pare za test, nemam knjižicu…

Reci mi šta bi za vas značilo to da se seksualni rad konačno legalizuje?

Pa prvo ne bi bili maltretirani od policije i klijenata. Imala bih verovatno zdravstvenu knjižicu…

Možeš li da mi ispričaš neku tešku situaciju sa svog posla?

U suštini to su problemi s klijentima.

Koji su to problemi?

Pa, stavljaju ti nož pod grkljan. Izrovare ti stvari, pokradu te. Uzmu te na silu. Dogovoriš posao, pa ti posle ne plate, nego te pretuku.

Hoćeš da kažeš da si doživljavala i silovanje?

Pa, da… Kažu da imaju pare, dogovorimo se sve, i kad odemo da radimo ne plate nego siluju.

Pa, kaži mi, nakon svega ovoga što si mi rekla o problemima s kojima se susrećeš na svom poslu, šta ti lično misliš, da li bi taj zakon i legalizacija prostitucije mogao išta da sredi? Da li bi bila stvarno bezbednija?

Pa ne znam kol’ko… Možda i ne.

Koliko tebe taj posao umara i troši, i koliko dugo još planiraš da radiš?

Ne planiram ništa. Ne mogu. Zamara me. Umara. Mnogo. Previše. Svaki dan moram da zaradim i za robu… Jedino to me nekako opusti. I uopšte ne znam da li bih mogla da se skinem sa toga. Ne bih mogla. Ili bih mogla, možda. Ne znam.

Pa, da li bi probala?

Probala bih i hoću, ali nemam ličnu kartu, nemam zdravstvenu knjižicu. Htela bih da izvadim ličnu i zdravstvenu i da probam stvarno te bupove, samo da se skinem s heroina… Jer ne mogu bre više da podnesem tu torturu policije jer sam narkomanka. Hoću da se sklonim sa ulice, da se ne razvlačim više.

Jasno. Reci mi, kako se ti osećaš u svojim intimnim emotivnim vezama zbog toga što svakodnevno radiš i imaš seksualne odnose s ljudima koje i ne poznaješ? Rekla si mi da sada imaš devojku, kako to utiče na tvoj emotivni odnos s njom?

Da, jeste, teško mi je. Teško mi je jer nemam vremena za nju. Nemam vremena za normalnu ljubavnu vezu jer moram non-stop da radim. Čim se probudim, odmah dolazim ovde da radim i tako svaki dan. I krivo mi je zbog toga.

Reci mi sad, da li je nekada bio ovoliki prtisak od strane policije, kao u poslednja dva meseca, pošto vas sad skoro svako drugo veče policija tera i ne daju vam da radite?

Ne. Ovo je skoro počelo. Ne pamtim da je nekad ovako bilo da nas jure skoro svako veče.

Autor: Vuk Vučković

Foto: Sigfrid Lundberg

*Tekst je objavljen u Liceulice br. 51.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here