SHARE

Vrednosti nekretnina, kako Semjuel Stajn navodi u svojoj knjizi Capital City, dostigle su na globalnom nivou sumu od čak 217 triliona dolara, što je trideset šest puta više od vrednosti sveg iskopanog zlata. Nekretnine čine skoro 60% ukupnog svetskog bogatstva, dok je oko 75% od toga u stambenim nekretninama. Ova statistika samo ukazuje da je pitanje stanovanja postalo potpuno neodvojivo od dominantnog ekonomskog sistema, te da savremeni problemi u oblasti stanovanja nisu nikakve manifestacije krize ili gličevi u kapitalističkoj ekonomiji, već sve prisutniji mehanizam reprodukcije i ekspanzije kapitala, s jedne, a suspendovanja prava i javnog interesa, sa druge strane.

Tržište zemljišta i nekretnina jedno je od najlukrativnijih, a osim zarade spekulacijom, stambeni prostor omogućava i akumulaciju bogatstva (parkiranje vrednosti), kao i valutu u sve većem broju finansijskih mehanizama i transakcija. Tako se recimo u Americi, da se vratimo na Stajnovu knjigu, čak 37% stanova prodaje vlasnicima koji neće živeti u njima – dok samo mali broj njih podrazumeva buduće penzionere koji time obezbeđuju sebi sigurnu starost. Većinu kupaca predstavljaju banke, investicioni fondovi ili kompanije za trgovinu nekretninama. Evropa se suočava sa sličnim manifestacijama. Dok transnacionalne kompanije za nekretnine otkupljuju čitave stambene komplekse u javnoj svojini, EUROSTAT statistika ukazuje i na to da tržišno određene cene rente ili kupovine stambenog prostora kroz hipoteku ili ratu za kredit, opterećuju veliki broj domaćinstava preko mere od 40% od ukupnog budžeta domaćinstva, stvarajući tzv. „stambeni stres”. Najugroženiji su oni koji iznajmljuju stan, te je tako u Grčkoj, recimo, procenat domaćinstava koja za iznajmljivanje stana daju više od 40% svog budžeta čak 84,6%, dok je taj procenat na nivou Evrope 28%. Uz to, cena stanovanja raste brže nego što rastu primanja. Kako se u privatnom vlasništvu stan tretira kao roba koja se može razmeniti, tržište se stalno „hrani” upravo ovim nedostatkom priuštivog stambenog prostora, a to nadalje znači da je sigurnost sve većeg broja podstanara direktno ugrožena visokim i nestabilnim troškovima stanovanja. Takođe, bez obzira na različite načine merenja beskućništva, u većini zemalja Evrope beleži se rast onih koji nemaju obezbeđen stan nad glavom.

U ovakvoj situaciji sve su češće i brojnije borbe za pravo na stanovanje, od kojih neke rezultiraju uvođenjem konkretnih mehanizama na lokalnom nivou, omogućavajući tako (bar privremeno) rešavanje stambenog pitanja za najugroženije, ali i intenziviraju politizaciju stambenog pitanja, otvarajući time potencijalno prostor i za radikalniju, dugoročniju i širu političku promenu.

Slučaj Berlin: ljudima su potrebni domovi

Nemačka se, kao i druge zemlje, već godinama bori s deficitom priuštivog stanovanja. U nemačkim gradovima praktično postaje nemoguće pronaći stambeni prostor koji je za većinu građana cenovno dostupan – javna ulaganja u stanogradnju su nedovoljna, turistifikacija utiče na povećanje stambenog fonda koji se izdaje kratkoročno, a renta rapidno skače. Prema skorašnjoj studiji portala za nekretnine Immowelt, mesečne rente u Berlinu su se više nego udvostručile samo u protekloj deceniji: od 5,6 evra po kvadratu 2008. godine, do 11,4 evra 2018. godine.

Reagujući na ovakvu situaciju, građani Berlina su ovog aprila izašli na ulice u borbi za pravo na stanovanje, zahtevajući od lokalnih vlasti da preuzmu odgovornost i uhvate se ukoštac sa problemom nedostatka dostupnog, adekvatnog stanovanja. Osim u Berlinu, protesti su se nastavili i proširili se i na Keln, Minhen i Frankfurt.

Pozivajući se na nemački Ustav[Grundgesetz], aktivisti su zahtevali primenu članova 14. i 15, odnosno eksproprijaciju stanova u slučaju onih kompanija koje poseduju više od 3.000 stanova, te njihovo stavljanje u funkciju obezbeđivanja doma za one kojima je potreban, a nisu u mogućnosti da ga samostalno obezbede. Konkretno, član 14. ovog zakona navodi da je eksproprijacija dozvoljena u ime javnog interesa, dok član 15. napominje da je za potrebe socijalizacije moguće da država izvrši konverziju zemljišta, resursa i sredstava za proizvodnju u javno vlasništvo. Imajući u vidu da, recimo, najveća kompanija za nekretnine u Nemačkoj, „Dojče vonen” [Deutsche Wonen] poseduje 111.500 stanova, a sledi je „Vonovia” sa 44.000 stanova, kao i druge kompanije, procena je da bi eksproprijacijom bilo obuhvaćeno oko 250.000 stanova.

Za početak, građani su inicirali proces prikupljanja potpisa, pri čemu je minimum od 20.000 potreban kako bi berlinske vlasti uzele predlog u obzir, a još dodatnih 170.000 potpisa (do februara 2020. godine), kako bi osvojili pravo na referendum o ovom pitanju. Ukoliko referendum dobiju, što zapravo deluje moguće s obzirom na odziv i podršku protestima, grad će biti obavezan da nešto uradi; da li će ispuniti sve zahteve i koliko će dugo te promene biti na snazi nije moguće garantovati. Ono na šta brojni skeptici ukazuju jeste činjenica da bi sama eksproprijacija koštala grad (procene o iznosu kreću se između 7 i 36 milijardi evra), što je problem za već znatan javni dug grada Berlina od 58 milijardi evra. Takođe, pitanje relevantno za stvarni učinak eventualnog uspeha na referendumu i njegove dugoročne posledice jeste da li bi se de facto radilo o nacionalizaciji ili socijalizaciji. U čemu je razlika? Ukoliko je u pitanju nacionalizacija, onda to znači da država preuzima vlasništvo nad preuzetim stanovima i upravlja njima po principu socijalnog stanovanja, javnog prevoza ili zdravstvenog osiguranja (zadržavajući dominantan udeo u donošenju odluka). Ako je pak u pitanju socijalizacija, onda znači da vlasništvo preuzimaju oni koji će stanove koristiti zajedno sa aktivistima (kroz formu zajedničkog dobra) i upravljanje. Ostaje da vidimo u kojoj meri je lokalna vlast zaista opredeljena za radikalnu promenu paradigme u oblasti stanovanja. Naime, sama eksproprijacija ne rešava problem nedostatka dostupnog stanovanja ukoliko nije propraćena i drugim merama, poput učešća korisnika stanova u donošenju stambenih politika, uspostavljanju priuštive rente i drugih mehanizama koji će se suprotstaviti manifestacijama komodifikacije stanovanja.

Uz to, ono što nesumnjivo predstavlja još jedan veoma važan efekat potencijalne eksproprijacije, predstavlja i uticaj na moć kompanija za nekretnine na tržištu kroz drastično umanjivanje stambenog fonda u njihovom vlasništvu, ali i slanje nedvosmislene poruke drugim akterima koji od politike stan kao roba ubiraju profit.

Slučaj Barselona: praznim prostorima su potrebni ljudi

Jednako aktuelan je i slučaj Barselone, koja je svoju borbu za stan kao pravo takođe započela preko pitanja distribucije stanova – diskrepancije između broja stanova koji su neiskorišćeni i potrebe za priuštivim stambenim prostorom.

Kako bi ostvarila brži i lakši ekonomski rast, Španija je posvećeno širila tržište nekretnina, gradeći u periodu od nekoliko godina više stanova od Nemačke, Italije i Francuske zajedno. Uz efekte drugih procesa u okviru neoliberalnog urbanog razvoja (džentrifikacije, megaprojekata, urbane obnove, itd.), i u većim gradovima Španije, a posebno u Barseloni, sve je manji broj raspoloživih dostupnih stanova, a sve je više onih koji u nemogućnosti da priušte adekvatno stanovanje bivaju primorani da se izmeštaju ili žive u nedostatnim uslovima.

U decembru 2016. godine, katalonski parlament je izglasao zakon koji omogućava da vlast izvrši aproprijaciju praznih stanova u vlasništvu banaka. Nakon što je zakon usvojen, započet je proces na prvih 16 stanova, ali ubrzo je zaustavljen, kad je tadašnji premijer Mariano Rahoj uložio žalbu na zakon ustavnom sudu. Ipak, sud je prošle godine zakon proglasio ustavnim, pa ga je ove godine Ada Kolau, levo orijentisana gradonačelnica Barselone, odlučila i da primeni.

Ovaj zakon omogućava da lokalne vlasti mogu preuzeti stanove banaka koji su nenaseljeni najmanje dve godine, što se proverava ili kroz spiskove podstanara ili iz izostanka plaćanja komunalija. Procedura je sledeća: kad vlasti identifikuju prazne stanove u delovima grada za kojim postoji velika potražnja, moguće je izdati nalog za eksproprijaciju koji bi kontrolu nad nekretninom preneo na grad. Jedini izuzetak može se dogoditi ukoliko banka pronađe stanara, ali to mora biti pod uslovima priuštive, prilagođene socijalne rente, u roku od trii meseca, pri čemu se nalog odlaže. Ukoliko ipak vlasti preuzmu upravljanje stanom, imaju prava na to u periodu od četiri do deset godina, za potrebe privremenog stambenog rešenja ljudi koji čekaju na javno stanovanje. Grad je procenio da bi ovim mehanizmom do čak 600 stanova u popularnim kvartovima moglo biti iskorišćeno za dostupno stanovanje. Pored ovog mehanizma, Ada Kolau je za vreme svog dosadašnjeg mandata podržavala i druge mere kojima bi trebalo da se umanji efekat koji neoliberalna urbanizacija ima na stanovanje. Tako je, recimo, u dva navrata – 2015. i 2017. godine – izdala zabranu otvaranja novih objekata i prostora za turistički smeštaj u Barseloni (hoteli, hosteli, prenoćišta, stanovi za kratkoročno iznajmljivanje, itd.), balansirajući priliv turista u ovaj grad i štiteći pristup stanovanju za svoje građane.

Ove mere nesumnjivo imaju svoj teritorijalni i politički domet, ali to ih ne čini manje relevantnim, jer one pokazuju dve stvari: prvo, da situacija u oblasti stanovanja u velikoj meri zavisi od regulacije (stambene izgradnje, svojine nad stambenim fondom, tržišta nekretnina), a ta regulacija može biti verni saradnik, korektiv ili protivnik tržišno vođenom razvoju grada i njegovom oblikovanju; i drugo, da jedino solidarna i dosledna borba za pravo na stanovanje može proizvesti promene, one kratkoročne i reformske, ali i one dugoročnije i transformacijske.

Autorka: Jovana Timotijević

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here