SHARE

Nova 2019. godina doneće nove odluke i akcije, a ovim tekstom volela bih da svi zajedno promislimo i krenemo da primenjujemo neke od praksi o kojima ću govoriti u ovom tekstu. Pre pet godina počela sam da recikliram. U to vreme pohađala sam Školu vizuelne antropologije, i tamo prvi put reagovala jer smo svi zajedno stvarali veliku količinu otpada, posebno limenki, koji bi na kraju završio u kantama za đubre. Upitala sam ostale učesnike i učesnice zašto limenke bacamo u kante kad se u blizini, na tri minuta hoda, nalazi dnevni boravak za osobe sa smetnjama u razvoju Živimo zajedno, gde se bave i reciklažom i sortiranjem sekundarnih sirovina. Članove i članice udruženja „Živimo zajedno” verovatno svakodnevno srećete na ulici, i možda ste ovaj broj kupili baš od nekog od njih, jer je, pored pomenute reciklaže, i angažman oko magazina Liceulice upravo jedan od načina na koji oni postaju vidljivi i radno se angažuju u društvu. Njihova adresa je Studentski trg br. 18, gde možete odneti plastiku, limenke, papir i staklo.

Zbog različitih aktivnosti u udruženju, kao i njihovih antropološki i sociološki zanimljive svakodnevice, dvojica kolega i ja smo odlučili da o tome snimimo film. Odabrali smo priču o njihovom shvatanju umetnosti, i kroz film prikazali njihove talente i način na koji umetnost utiče na svakog od njih. Film je dostupan na Jutjubu pod nazivom „Više od umetnosti”, i tokom proteklih nekoliko godina prikazan je na raznim festivalima i korišćen u edukativne svrhe.

Tokom tih deset dana snimanja filma, razmišljala sam o tome kako se kao studentkinja Filozofskog fakulteta nisam ranije angažovala i pokrenula sortiranje otpada na fakultetu, ili na nekom drugom mestu. Đubre nije samo đubre, već otpad koji može biti resurs i šire od proste reciklaže, može nam dati prostor za izgradnju mreže solidarnosti. Često završimo razmišljajući o problemima, pišući o njima ili snimajući ih, zamišljajući neko buduće i bolje društvo, a ne vidimo prostor za akciju. Kao mesto za tu akciju odabrala sam zgradu u kojoj živim. Nabavila sam kutije za sortiranje otpada, postavila ih u prizemlju zgrade i obavestila komšije i komšinice o ideji.

Shvatila sam da je do Studentskog trga izvodljivo prevozom nositi samo limenke, jer je količina plastike i papira koji se nedeljno skupe prevelika. Nakon toga sam na ulici prvi put pričala s Momčilom, likom koga sam često sretala, lokalnim sakupljačem papira i kartona, koji se time bavi od 2010. godine – nakon što je izgubio posao u pošti– pa smo se dogovorili da jednom u pet dana obiđe zgradu i pokupi sav sakupljen papir i karton. Plastiku sam prvih nekoliko godina odvajala u zelene kese u okviru nedeljnog odnošenja otpada, akcije koju i dalje podržava Gradska čistoća. Tu postoje dva problema – prvi je što se kese preuzimaju u toku radnog vremena na pogonima Gradske čistoće, a drugi je što jedna kesa nije dovoljna za višespratnicu poput moje. Uvidela sam da ljudi često ne saviju plastične flaše pre bacanja, što bi im smanjilo masu i više bi ih stalo u kutiju, pa sam ištampala papir sa uputstvom za savijanje. Jedna baka mi je čak prišla i izvinjavala se što ne savija flaše, jer je stara pa ne može.

Kutija za limenke obično bi se napunilo za mesec i nešto dana, i onda bih tu kesu nosila na Studentski trg, i često tokom tog puta s ljudima u prevozu pričala o tome. Mnogi su me gledali čudno, a to je zato što ljudi imaju socijalnu distancu prema „sakupljačima”, jer to odmah vezuju za Rome, siromaštvo i prljavštinu, a ja im se nisam uklapala u tu sliku. Tokom vremena upoznal sam nekoliko romskih porodica koje se najčešće bave ovim, za društvo korisnim, a u istom tom društvu neprepoznatim radom, pa sam počela prikupljene limenke i plastiku da prosleđujem njima. Naravno, kao i svi koji na pomen reciklaža kažu: ma oni to sve bacaju na jedno mesto, džaba odvajam – i ja sam imala taj strah. Zato mi nije bilo teško da odem do pogona na mojoj opštini, i uverim se da se sve zaista odvaja u velike kontejnere visoke tri metra koji izgledaju poput bazena.

U međuvremenu su se Beogradom raširile akcije prikupljanja čepova za kupovinu invalidskih pomagala, koja se, zbog neadekvatnih zakona, osobama sa invaliditetom ne obezbeđuju. Dok tražimo odgovor na to kako smo postali društvo s takvim propisima, dok nastojimo da takvo društvo promenimo, ono što možemo da uradimo jeste da u svakoj zgradi postavimo prerezanu flašu od pet litara, ili neku manju kutiju, i počnemo da sakupljamo čepove. Sa drugaricom sam pokrenula jedno takvo veliko zbirno mesto za čepove na Filozofskom fakultetu, ali sam ih mnogo puta nosila u neku obližnju školu ili drugu institucija. Za stvaranje reciklažnih ostrva u našim zgradama potrebno je neko vreme, treba upoznati lokalne sakupljače, komunicirati s njima, što podrazumeva i organizovanje, i jasno mi je da to mnogima nije izvodljivo, ali akciju solidarnosti uvek možemo početi sakupljanjem čepova, ne samo u sopstvenom stanu, već u zgradi u kojoj živimo, ili na poslu, na mestu na kojem to postaje javno. Verujem da ljudi menjaju navike kad vide drugačije modele ponašanja, i zajedno ih stvaraju, i uverila sam se u to. Iako me mnogi i dalje smatraju eko-policijom, veliki broj ljudi u mom okruženju se na razne načine angažovao, ili makar počeo drugačije da gleda na sve ovo.

Tokom ovih pet godina postala sam mnogo aktivnija članica lokalne zajednice, na razne načine sam se pokrenula, i često dok šetam krajem, sama ili sa svojim psom Mazom, sakupljam otpad i donosim ga u svoju zgradu ili ga nosim direktno kod sakupljača. Metalne đubrijere u parku gde se okuplja ekipa s kucama pune su nakon jednog dana, a prazne ih na pet, nekada i sedam dana. Zbog toga sam počela sama da ih praznim, a pošto želim da takva akcija bude društvena, a ne stvar jednog, u očima mnogih ekscentričnog pojedinca, uvek pozovem nekog ko je tu prisutan da zajedno odemo do kontejnera i to bacimo. Važno je da to radimo zajedno, i važno je da deca po parkovima vide da je okej počistiti za sobom i za drugima. Pre nekoliko nedelja sam ispred lokalne prodavnice odnela flašu od pet litara namenjenu sakupljanju čepova. U obližnjem frizerskom salonu sam, uz dozvolu vlasnice, manju flašu napunila vodom i ubacila nekoliko pikavca, kao ogledni primer gde im je mesto, i ubrzo je to postalo praksa. Svako od nas može uraditi nešto slično na raznim mestima.

Recycle

Ovakvim akcijama stvara se i prostor za razgovor, edukaciju i razmenu s mnogim ljudima različitih generacija, koje inače ne bih srela i s kojima inače ne bih razgovarala, ne samo o reciklaži nego ni o čemu. Često se dotaknemo društva u kojem su radne akcije bile deo svakodnevice, a koje su danas kao praksa nestale. Ne želim da lažem da nema rasističkih komentara o sakupljačima, no te komentare uvek iskoristim kao prostor za razgovor, kako bih saznala odakle njihovi rasistički stavovi potiču i kako bih im skrenula pažnju na koji način njihovi stavovi i ponašanje ugrožavaju ionako loš položaj Roma i Romkinja u našoj zajednici.

Kad razmišljamo o otpadu i reciklaži, moramo razmišljati o širem društvenom, a ne samo ekološkom aspektu. Jednom prilikom mi je pomenuti Zika rekao da kad bi sve zgrade u kraju imale kutije, njemu bi trebalo dva dana da napuni veliki kontejner. Niko ne treba da živi život u kojoj hranu, odeću ili otpad, koji kasnije prodaje da bi kupio hranu, uzima iz kontejnera. Na kraju, živimo u državi u kojoj su u nekim gradovima, poput Novog Sada, takve radnje kažnjive. Dostojanstven rad je nešto čemu treba da težimo, a ovo može biti jedan od načina u kojem zajednički nešto činimo. To možemo početi pre nego što država bude morala da se pozabavi reciklažom, a moraće zbog spoljnih pritisaka, i tada će verovatno izbrisati sakupljače iz pravnih okvira. Time istovremeno otvaramo mnoge druge mogućnosti, a onima kojima ovo zvuči teško, za početak je dovoljno da počnu da sakupljaju čepove i razgovaraju s ljudima koji to već rade o tome kako smo postali društvo u kome je sakupljanje čepova za mnoge jedini način da dođu do neophodnih invalidskih pomagala.

Autorka: Milica Batričević

*Tekst je objavljen u broju 47.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here