SHARE

Često ga možete sresti u različitijim delovima Novog Sada – od Bulevara oslobođenja, Trga slobode, Riblje i Kvantaške pijace, pa sve do studentskog grada. On  radi ono u čemu uživa – pešači i prodaje magazin Liceulice. Mnogo već kilometara ima u nogama, a spreman je da ih bude još više. Zašto planira da poseti baš Italiju i zašto misli da je samo malo ljubaznosti dovoljno da  nekome ulepšate dan, ispričaće vam novosadski prodavac Saša Zeremski.

Ove zime su me zadesile dve velike stvari: gubitak krova nad glavom, zbog čega sam morao da odem u Prihvatilište, i Liceulice. U januaru mi je ponestalo drva za loženje, i nisam više mogao da ostanem u toj napuštenoj kući, otišao sam do Svratišta da se raspitam za smeštaj. U Svratištu ne volim mnogo da boravim, ima ljudi koji tamo sede po ceo dan, a ja volim da radim nešto, da se krećem. Ana, socijalna radnica, rekla mi je jednog dana da će biti organizovano neko predavanje o prodaji časopisa i da bi trebalo da dođem. Od samog početka mi je ta priča delovala zanimljivo jer nikada nisam radio takav posao, i pomislio sam: hajde da probam.

Od tada, svakoga dana prodajem Liceulice. Pošto volim da pešačim, često prodajem u hodu, i tada ne nudim i ne prilazim, nego samo držim novine ispred sebe. Kada stojim i prodajem, uglavnom govorim: „Izašao je novi broj časopisa, izvolite”. Posao je izazovan, nikada ne znaš ko će da ti priđe i pita da kupi časopis, to mi je najzanimljivije, što me ljudi prepoznaju i sami mi priđu. Ne volim kada su ljudi arogantni, imao sam razne slučajeve kada sam radio kao konobar, leteli su pištolji po podu, bilo je svega. Ovde toga nema. Kada ljudi neće da kupe od mene časopis, samo produže, nekad je bilo komentara „Ma pusti, to je sekta”, a mene onda iznervira što mi ni ne dozvole da im objasnim o čemu se radi.

Uvek čitam tekstove kad izađe novi broj, bitno mi je da budem upućen ako neko pita šta ima da se pročita, a i volim da čitam. Svideo mi se tekst iz prošlog broja „Socijalistički bauk kruži Amerikom”, a volim i da čitam ispovesti prodavaca. Inače, trenutno čitam „Bekstva od ljubavi” Bernarda Šlinka, a rekao sam i socijalnoj radnici da pokuša da mi nađe još neke naslove od istog pisca. Volim i muziku, kao klinac sam slušao Rani mraz, Abbu, Zdravka Čolića, Bitlse… žao mi je što nisam muzički obrazovan.

Mama je uticala na mene da uplovim u konobarske vode, tako da sam na kraju završio ugostiteljsku školu. Mislim da danas konobariše ko stigne, ljudi rade to zato što moraju. Dobro sam zarađivao kao konobar, onda je moglo da se živi samo od bakšiša, u jednom trenutku sam radio u dva različita restorana. Kod tog posla mi se sviđalo što su me svi poznavali, šetam gradom i ljudi mi se javljaju. Služio sam dosta poznatih ličnosti kada sam radio u Šapcu, gosti su mi bili Zdravko Čolić, princeza Jelisaveta, Lepa Brena, Zoran Đinđić, Modelsice, Bora Drljača… Radio sam i kod prvaka sveta u džudou, Slavka Obadovog, to je bila prava čast. Ne pamtim da sam imao neprijatne i zahtevne goste, a uvek su bili zadovoljni i hvalili me kako sam ljubazan i nasmejan. Vratio bih se ponovo tom poslu, ali prvo moram da sredim zube i odem na operaciju vena, to me već godinama muči.

Ne volim da opterećujem ljude svojim problemima, uvek se trudim da sve rešim sam, što s jedne strane nikako ne valja. Kada se vidim s decom, izbegavam da pričam o teškim temama, još i ja treba da im kukam, imaju dovoljno svojih briga. Sin mi živi u Šapcu, a kćerka je ovde u Novom Sadu, zaposlena je u jednom hotelu. Uvek gledam da skupim koji dinar da im dam kada se vidimo, sin je dobio prošli put, a sad je red došao na kćerku.

Sve je teže kad si stariji, lepih trenutaka je sve manje. Nema više toliko ljudi koji će ti se obradovati. Najsrećniji deo mog života bio je kad sam bio dete. Sa četiri godine sam išao na operaciju krajnika, i nešto je krenulo po zlu, ležao sam u komi četiri dana. Na kraju se sve dobro završilo, a kao nagradu, zet me je odveo kod sestre Božane u Amsterdam. Sećam se da sam se igrao nekim papirnim avionom, razbio vrata, jeo stalno viršle. Sa deset godina ponovo sam bio u Amsterdamu i tamo dočekao novu godinu. Kada se zaratilo, veze između nas su oslabile. Nismo se više toliko čuli, znam da su se ona i zet na kraju preselili u Pulu. Sestra mi je bila prava lepotica, zabavljala se sa Tomom Zdravkovićem kratko vreme, a nešto mi se čini kao da su se posvađali zbog toga što ona nije htela da mu nosi kofere kad je putovao. Imam još jednu sestru, Nadu, ona živi ovde blizu Novog Sada, slikarka je. Ni sa njom nisam u kontaktu. Moja drugarica Sneža i ja smo se dogovorili da ćemo, kad skupimo malo više para, otići na Komo kod moje sestre od tetke.

Ali, pre putovanja moram da obezbedim sebi prenoćište. Prihvatilište je prestalo s radom 30. aprila, snašao sam se, a cilj mi je da nađem još bolji smeštaj, samo prvo treba srediti ličnu kartu i socijalnu pomoć. Trudiću se da sebe više ne dovedem u situaciju da nemam gde da spavam. Za sada, pored prodaje časopisa, sakupljam i sekundarne sirovine. To radim svakoga dana i mesečno zaradim oko šest hiljada. Kakav god posao da imam, uvek ću prodavati Liceulice. Rasterećuje me i lepo je kada vam neko kaže: „Hvala vam što to radite”, što mi je uputila devojka koja je kupila primerak od mene. Umesto da se ja zahvalim, oni se zahvaljuju meni.

Tekst i foto: Milena Gatarić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here