SHARE

Julska vrućina. Čekam svog sagovornika, Petra Garđanskog, ispred Gradske biblioteke na kraju Knez-Mihailove. Stotine i stotine ljudi prolaze tuda svakog minuta. Ubrzo se u daljini pojavljuje i Pera. Čovek srednjeg rasta s karakteristično dugačkom, gotovo dedamrazovskom bradom i skoro potpuno ćelave glave, s koje lije znoj. Začuđujuće je snažne građe, torzo mu izgleda kao nekakav izuzetno čvrst i nabijen oklop. Potpuno raskopčana košulja i stare zelene tetovaže, koje mogu da se vide na svakom delu njegovog tela, takođe doprinose utisku snage i izdržljivosti. Pozdravljamo se i odlazimo preko puta na Kalemegdan, u potrazi za česmom i klupom u hladu.

Pera je beskućnik od 2010. godine. Došao je u tu situaciju tako što mu pastorka nije dozvolila da uđe u svoju kuću nakon što se vratio s rada u Rusiji. O toj situaciji ne voli mnogo da priča. Pre te 2010. godine, po sopstvenom priznanju, nije primećivao postojanje beskućnika, a nakon što se i sâm našao u toj situaciji, ne krivi druge što ne primećuju njega. Beskućnički život za njega nije previše različit od života terenskog radnika. Kao električar, odnosno „strujaš“, proputovao je pola sveta: razni gradovi SFRJ, Soči, Moskva, Sibir, u svim tim mestima je uvodio struju i svuda se osećao kao da nije kod kuće, kao da će već sledećeg dana dobiti nov zadatak i prekomandu ko zna gde.

Sada živi u jednoj nefunkcionalnoj sobici na Starom sajmištu, a pre toga je spavao u svim parkovima u Beogradu, kao i u starim vagonima na železničkoj stanici, sve dok i njega i ostale stanovnike starih voznih kompozicija odatle nije proterala policija. Svakog jutra prosi na Banovom brdu ispred crkve za koju, zbog freske na ulazu, na kojoj je prikazan konjanik sa oreolom koji probada aždaju, veruje da je crkva svetog Đorđa. Od prošnje zarađuje vrlo malo, a novac troši na hranu, dva-tri romana koliko nedeljno čita, koje kupuje na Zelenom vencu za 100–200 dinara, pa ih nakon čitanja preproda, i za svoju „cujku“, kako naziva lozovu rakiju. Svakog dana prosi od otvaranja crkve do devet-deset ujutru, nakon čega odlazi „kući” na Staro sajmište, u udžericu kojoj fali pola krova. Tu ispred kuće, u hladovini smokava, provodi vreme čitajući i slušajući radio. Leti voli da napravi salatu od blago uprženog luka u ulju kom doda paradajz i sirće. Kada bi imao malo više novca, kupio bi i parče kačkavalja koji bi izrendao na sve to.

Na sebi ima oko četrdeset tetovaža. Sve su nastale tokom služenja vojnog roka u Požarevcu i Kraljevu. Mašinu za tetoviranje napravio je tako što je jednu tvrdu grančicu blago zarezao, zatim u prorez ubacio iglu tako da pola igle ostane u grančici, a pola viri iz nje, pa je sve to obmotao jakim, tankim koncem. Nakon toga bi nalio mastilo na iglu, konac bi upio mastilo kao rezervoar, i tetoviranje bi moglo da počne.

Broj puškomitraljeza koji je zadužio u vojsci, broj vojne pošte, ženska glava iz prastarog broja Chica, naziv filma „Ubij sve i vrati se sam“, natpis na latinskom „Raskalašna i piću odana žena Baha je poštovala”, istetoviran na levoj butini – to su mu neke od tetovaža po telu. Sve ih je uradio sam, osim tetovaže žene koju nosi na sredini leđa. Tu tetovažu radio mu je kolega iz vojske, ali ostala je nedovršena. To je slika devojke koja blago odignutim rukama prolazi šakama kroz kosu. Na tetovaži nedostaje jedna palma, kao i sunce i par talasa mora ka kojem je devojka trebalo da gleda. Od svih tetovaža, najveća i najinteresantnija su dve ruke povezane okovima, koju nosi na grudima. U nekom starom magazinu video je sliku ruke koja mu se mnogo svidela. Prvo je uradio jednu ruku na jednoj strani grudi, zatim je pomoću zidnog ogledala uradio i drugu. Kada je to završio, između dve šake je stavio okove.

U Kraljevu je tokom služenja vojnog roka istetovirao preko četristo ljudi. Sve tetovaže koje je radio imaju prepoznatljivu bledozelenu boju. Tek kad je izašao iz vojske, u Jugoslaviji su počele da se pojavljuju prve tetovaže u boji, ali tada ga je prošla želja za tetoviranjem – „Kako došlo, tako i otišlo“, kaže mi dok pokazuje tetovažu tigrove glave i vukodlaka, preuzete iz albuma sa slikama pakla koji je nekada imao.

Ovih dana, kad legne da spava muče ga noćne more. Sanja kako na nekom gradilištu uvodi struju i neki ljudi viču, dobacuju, hoće tuču. Nakon svađe izvadi nož, i san se završi ubistvom. Jednom prilikom ga je na nekom ilegalnom gradilištu u Rusiji udarila struja, i jedva se, nakon što ga je struja držala nekoliko sekundi, oslobodio njenog stiska. Udar ga je bacio na zid, i od tada su mu kažiprsti obe šake ostali jedva pokretni. Možda otud i ti snovi, kaže.

Nekih posebnih želja za starost nema. Voleo bi da izvadi ličnu kartu i počne da dobija penziju, u 68. godini, i proživi život u miru do 105. godine. Voleo bi i da za sledeći rođendan skupi novac za flašu absolut vodke.

Na pitanje šta još voli u životu, sem tetovaža, knjiga i struje, kaže: „Volim da odigram jamb i da lunjam gradom. Beograd nešto ne volim, ali ga i ne mrzim, volim samo da idem ulicama”.

Prelazimo ulicu i rastajemo se. Vrućina ne jenjava, a Pera odlazi svojim putem niz betoniranu vrelinu Knez-Mihalove. Usput će svratiti u neki kafić da natoči vodu u flaše koje uvek nosi sa sobom, i doda po jednu kocku leda u svaku od njih, da olakša ove vruće dane.

Autor: Vuk Vučković

Foto: Sara Ristić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here