SHARE

Stalna saradnica i prevoditeljka našeg magazina, Sandra Đurić Milinov, sa svojom porodicom se hrani vegetarijanski. Njihova uporna borba da se deci dozvoli ishrana bez mesa u vrtiću pokazuje da je, uz nešto više upornosti, čak i u Srbiji moguće ostvariti pravo na drugačiji izbor.

Moj suprug, naše dve devojčice i ja smo vegetarijanci. Pripremajući materijal za projekat koji sam na poslu obavljala 2006. godine, mnogo sam čitala o prehrambenoj industriji, o tome šta životinje prolaze dok se uzgajaju i pripremaju za ljudsku ishranu, o tome čime se te životinje hrane i u kakvim uslovima žive, o štetnim, korisnim, kao i o namirnicama koje nisu neophodne u ljudskoj ishrani. Prvenstveno zbog empatije sa životinjama, ali i zbog zdravstvenih razloga, prestala da jedem meso odmah, ribu tek dve godine kasnije. Moj suprug je prestao da konzumira meso 2008. godine, a naše dve devojčice ga nisu ni okusile do prošlog leta, kada su poželele da ga probaju na slavi kod mojih roditelja. Ali ostalo je na probanju. Meso im se ne dopada.

Suprug i ja dajemo sve od sebe da deci priuštimo najbolju i najzdraviju ishranu, a one su slobodne da, kada porastu, same odluče da li će jesti meso. Nikada nikoga nisam uveravala da je vegetarijanska ishrana jedina ispravna, jer svako od nas ima svoj put i način. Iz sopstvenog iskustva znam da vegetarijanci mogu da pucaju od zdravlja i da nemaju problema sa anemijom, a da deca vegetarijanci mogu da pobede u trci svoje vršnjake koji svakog dana jedu meso. Ipak, iz sopstvenog iskustva i iz iskustva svoje dece znam da vegetarijanci u Srbiji imaju dosta poteškoća – od objašnjavanja najbližima zašto ne žele da jedu meso, do ishrane u vrtićima.

Iz sopstvenog iskustva takođe mogu da potvrdim da smo mi kao porodica uspeli 2014. godine da obezbedimo svojoj deci vegetarijanske obroke u vrtiću. Iz naše priče zaključujemo da je pravda za vegetarijance dostižna ako poznajete mehanizme sistema, čak i u Srbiji.

* * *

Biti vegetarijanac u Srbiji je komplikovano. Meni je bilo teško da počnem sa izbacivanjem mesa iz jelovnika ne zbog toga što mi je ono nedostajalo, ili zato što mi je njegov miris budio uspomene (to se nije desilo nijednom), već zbog okoline. Kupiti sendvič, otići kod roditelja na ručak, izaći s prijateljima, sve se to pretvaralo u debate, a i frustriralo me je kad sam shvatila koliko su ljudi, i oni meni bliski i oni koji to nisu, lično doživeli moju odluku da prestanem da jedem meso. Svako odbijanje mesa drugima je bilo izazov i poziv na raspravu.

Posle nekoliko godina bližnji su me shvatili ozbiljno i razumeli, a oni drugi su zaboravili ili jednostavno nisu više u blizini. Porodica se najzad pomirila s mojom odlukom kada sam iznela dve trudnoće bez mesa, rodila zdravu decu, čiji je hemoglobin uvek bio kakav i treba da bude. Niko nikada nije pokušao našoj deci da „tutne” meso kad mi ne vidimo, svi jedemo zajedno i niti se mi mrštimo na njihovo meso, niti oni na naše povrće.

Kada smo pedijatrici naše dece prvi put rekli da smo svi vegetarijanci, veoma se zainteresovala za to, rekla da zna da to može biti zdrava opcija, pitala šta deca jedu, ali nije mogla da nam dâ nijedan savet. Sva sreća pa mi nismo ni očekivali mnogo pomoći od nje. Redovne kontrole krvi su se podrazumevale.

Prvi problem je nastao kada smo stariju ćerku upisali u vrtić. Pri upisu smo naglasili da je ona vegetarijanka, ali kada smo seli da popričamo i konkretno se dogovorimo u vezi s polaskom, saznali smo da je meso na njihovom meniju svakog dana, da ne postoji mogućnost da se hrana kuva posebno za nju, ali da isto tako nema ni opcije koju smo ponudili, a to je da mi kuvamo kod kuće i donosimo upakovan obrok. Razumeli smo. U kuhinji u kojoj se priprema obrok za stotine dece, teško je pripremati jednu posebnu činijicu, ali nije nam bilo jasno zašto nama nije ostavljena mogućnost da donosimo hranu za nju. Jedino što su nam ponudili bilo je da ona za ručak jede ono što je ostalo od doručka i to smo morali da prihvatimo na neko vreme. Lomili smo se da stignemo i odvedemo je iz vrtića pre ručka.

U međuvremenu smo pročitali izjavu Ljiljane Jovčić, koja je u to vreme bila sekretar za dečju zaštitu, da vegetarijanci imaju pravo da, ukoliko predškolska ustanova nije u mogućnosti da ponudi odgovarajuću ishranu, sami donose svoje obroke. Razgovori s predškolskom ustanovom ipak nisu pomogli, a ništa drugačije nije bilo ni kad smo otišli u Gradski sekretarijat za dečju zaštitu. Na oba mesta nam je rečeno da mi u principu imamo pravo na to, ali da svaki vrtić ima neku svoju autonomiju, da možemo pismeno da se žalimo odboru vrtića, ali da bi to svakako bilo nemoguće zbog sanitarne inspekcije, da probamo da dobijemo potvrdu lekara da je dete alergično na meso, i da je to jedini put. Doktorka u Gradskom sekretarijatu bila je posebno ljubazna i ovo poslednje je bio njen predlog, ali kada smo joj rekli da je tako nešto nemoguće, ona je odgovorila da to već zna. Na našu konstataciju da sigurno postoji drugi način, nonšalantno nas je uputila na neki privatni vrtić, a ono što nas je posebno iznenadilo je što je rekla kako ni muslimani ni druge veroispovesti ne mogu da zahtevaju posebne jelovnike, jer je Srbija pravoslavna zemlja (ja sam mislila da je za ovakvu vrstu pitanja relevantno to što je Srbija sekularna država, ali šta da odgovoriš na tako nešto).

Očajni, suprug i ja smo počeli da tražimo rešenje na internetu. Sve vreme, prava adresa za pomoć bila je tadašnja poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić. Kroz samo mesec dana, dobili smo odgovor. Poverenica nas je obavestila da je predškolskoj ustanovi poslat upit u kojem se traži izjašnjavanje na naše navode u pritužbi. Nedugo potom dobili smo poziv za razgovor u predškolskoj ustanovi, gde su nas dočekali svi dijetetičari, zamenica direktora i glavna sestra. Čitav odbor! Nismo znali šta da očekujemo. Ovoga puta su svi na okupu bili vrlo srećni da nam izađu u susret i ponude nam opcije. Niko od njih nijednom rečju nije spomenuo pritužbu, iako smo svi odlično znali zbog čega se sve to dešava. Već u ponedeljak, mi smo našoj deci nosili obroke koje smo sami skuvali.

Najporaznije od svega za mene kao za mamu i građanku jeste nešto što su mi rekli u Gradskom sekretarijatu još na početku – da smo mi, dok još uvek nismo ništa bili postigli, otišli najdalje od svih roditelja, i da svi mnogo ranije odustanu, još kod razgovora u vrtiću. U međuvremenu je 2018. godine donesen novi pravilnik, po kom je saradnik za ishranu u vrtićima u obavezi da planira posebne obroke za decu koja zbog zdravstvenog stanja ili verskih razloga ne konzumiraju određene namirnice, ili da omogući da roditelji sami donesu hranu za svoje dete. Pošto ovaj član ne predviđa decu vegetarijance (da li vegetarijanstvo treba da postane religija da bi ga sistem prepoznao?), neki od roditelja su bili prinuđeni da se pozovu na verske razloge, nakon čega im je tražena potvrda iz verske zajednice. Tek nakon žalbe Poverenici za ravnopravnost i emitovanja priloga na televiziji, direktorka vrtića u koji su deca bila upisana dozvolila im je pripremanje vegetarijanskih obroka.

Mi smo samo napravili malo drugačiji izbor od većine ljudi i imamo pravo na praktikovanje vegetarijanstva ne samo između naša četiri zida već svuda, pogotovo u institucijama koje su obavezne da se odnose jednako prema svima. Ono što nam je još važnije jeste mogućnost izbora za naše ćerke, sigurnost da, iako drugačije, neće biti diskriminisane. One su sada izašle iz vrtića i idu u školu, i sada sami pripremamo njihove užine, ali znamo da je dug put ispred nas i verujemo u osvajanje bitku po bitku.

letnjeigraliste.com

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here